Две Турске пишу историју

До овог 6. фебруара деловало је да само Алах може да уклони Реџепа Тајипа Ердогана са власти, а онда се у том дану разорног земљотреса, који је однео 50.000 живота, много тога променило.

Због критика пропуста у организацији спасавања и вишегодишње корупције, која је толерисала градњу без поштовања сеизмичких стандарда, привредне кризе, али и растуће ауторитарности, корозије секуларног система и заокрета у спољној политици који Турску одмичу од НАТО савезника и примичу Русији, 69-годишњи председник се суочава са неизвесном вољом бирача.

Парламентарни и председнички избори 14. маја несумњиво су највећи изазов две деценије дуге Ердоганове власти. Сем двојице кандидата без изгледа, његов ривал је Кемал Киличдароглу, 74, кандидат разнородне шесточлане коалиције Националне алијансе и лидер најјаче опозиционе Републиканске народне партије, који Ердогана никада до сада није победио.

Шанса је ту. Први пут је доминантна фигура турске политике у позицији да изгуби изборе, а десна коалиција његове умерено исламистичке Партије правде и развоја (АКП) и Партије националистичког покрета остане без већине у парламенту. Последња истраживања кажу да Ердоган заостаје за главним ривалом, али да се разлика свела на минимум.

Ердоган је током представљања кандидата на националној телевизији позвао бираче да „бирају поверење и преовлађујућу стабилности”, док им је Киличдароглу поручио: „Не гласате за мене 14. маја, гласаћете за правду.”

Опозициона коалиција најављује да би повратила демократску моћ парламента, обновила функцију премијера укинуту после референдума 2017. када је успостављен председнички систем који је Ердогану омогућио апсолутистичку контролу над државом и друштвом и ограничила један мандат председника на седам година.  Такође, обновила би независност Централне банке, вратила за Сирију три милиона избеглица и поправила озбиљно нарушене односе са САД, европским партнерима и НАТО-ом.

Бирачи треба да се одлуче између два суштински различита модела. Много тога зависиће од тога ко ће да води земљу, како ће управљати, у којем правцу ће ићи економија али и какву ће улогу Турска имати на регионалној и међународној сцени.

Током година на власти Ердоган је консолидовао систем на начин какав није виђен током 75 година вишестраначке политике. Приказао се као неуморни националистички и опортунистички вођа који се није плашио ослонца на репресију. Његов улог на овим изборима је огроман, и он то зна.

Предострожности ради, режим је променио изборни закон у корист владајуће коалиције, са циљем дискредитације покренути су судски процеси против левичарске прокурдске Народне демократске партије – Курди су најавили да ће бити против  Ердогана – или опозиционог градоначелника Истанбула Екрема Имамоглуа. Донети су рестриктивни закони о цивилном друштву и појачана је контрола друштвених мрежа које су редак канал преко којег опозиција може да дође до јавности.

Ердоганов други мандат најрањивији је због начина управљања привредом. Власти су се определиле за неконвенционалну политику засновану на премиси да ће ниске каматне стопе оборити инфлацију. Резултати су изостали мада је инфлација са више од 80 процената сада готово преполовљена. Турска лира је од 2013. изгубила чак 91 проценат своје вредности, а храна је за годину дана до овог априла поскупела за 54 одсто.

Многи бирачи АКП су разочарани. Шест милиона оних који први пут излазе на изборе описују се као „љути и беспомоћни” и више су склони опозицији.

Покушавајући да ојача свој рејтинг, Ердоган је најавио повећање минималне зараде за 55 одсто, подизање плата јавних службеника за 30 процената и елиминисање старосног лимита за пензионисање за око 2,3 милиона радника – што су мере чије ће се последице осећати тек после избора. Све то обесхрабрује западни капитал. Русија и земље Залива, са којима је Анкара поправила односе, не могу да понуде високу технологију.

Када је АКП први пут дошао на власт новембра 2002, премијер Ердоган био је хваљен као реформатор усклађен стандардима западне демократије. Тако је трајало све до 2013. и великих протеста због растуће репресије и корупције које су кренуле из истанбулског парка Гези. Ердоган је демонстранте описао као „терористе” и убрзо је дошло до разлаза АКП и реформско исламистичког покрета Фетулаха Гулена.

Три године касније, после неуспешног државног удара за који је власт оптужила гуленисте, кренуле се бруталне и масовне чистке државних институција, армије, судства, образовних установа и медија, хапшење новинара.

Априла 2017. одржан је референдум о новом Уставу и преласку на снажан председнички систем. Ердоган је наредне године преузео председничку функцију, а са њом и неограничену власт коју је користио за наставак обрачуна са политичким неистомишљеницима. Пораз АКП на локалним изборима марта 2019 – када је опозиција преузела Истанбул, Анкару и Измир – пропраћен је јачањем репресије

У то време Турска је већ значајно одступала од западних стандарда а приближавање Москви довело је до првих озбиљних конфликта са НАТО-ом. Русија је у јулу 2019. испоручила савремене ракетне системе С-400 наносећи озбиљан ударац безбедносној архитектури западне војне алијансе.

Од почетка рата у Украјини, председник је нудио посредништво. Чак и успео да уз помоћ генералног секретара УН испослује договор да Русија отвори луке на Црном мору за извоз украјинских житарица. Истовремено, Анкара је одбила да се придружи западним санкцијама и свој ваздушни простор оставила отвореним за руске цивилне авионе. Трговина са Русијом доживела је бум, а симбол растуће сарадње било је отварање прве турске нуклеарне електране изграђене руским средствима и технологијом.

Курс приближавања Русији наставиће се у случају победе АКП и  Ердогана и помоћи Москви да оствари неке од својих геостратешких и безбедносних дугорочних циљева на рачун НАТО-а и Европе. То по аутоматизму значи одвезивање од Запада на пољу економије и трговине, што је лоша вест за озбиљно уздрману турску привреду.

Ипак, највећи улог на вероватно најважнијим изборима у последње две деценије не тиче се страних држава већ 85 милиона Турака. Они ће одлучити да ли желе да наставе да живе у Ердогановој ауторитарној владавини, без правне државе и њених институција, без слободе говора и медија, или у земљи демократских, проевропских, секуларних традиција које је пре једног века почео да ствара отац нације Мустафа Кемал. Руски, кинески, ирански или сиријски модел аутократије могуће је да је привлачан многим Турцима, али они могу много да изгубе имитирајући их.

Много је непознатих. Шта ако опозиција победи, а Ердоган одбије да прихвати резултате што би водило опасној конфронтацији два сучељена табора? Шта ако председнички избори оду у други круг у којем победник мора да добије 50 одсто плус један глас? Атмосфера уочи избора, који се описују као историјски, већ је напета, а могла би да доживи врхунац.

Да ли ће  Ердоган остварити сан да у октобру председава церемонијама јубилеја републике коју је основао Мустафа Кемал паша Ататурк, а он је систематски удаљавао од принципа кемализма? Или ће Киличдароглу, чувар легата оца Турске, коначно победити ауторитарног и исламистичког ривала?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa