Glumačka avenija Renate Ulmanski

Nema glumac životno delo. Glumac ima jedan put pred sobom. Poneki ima širok put, kako ja kažem aveniju... Takvi su veoma retki. To su oni najveći i izabrani, a ovi drugi, ajde da ih zovemo dobri, među kojima sam bila, ti imaju krivudave puteve, nekad stanu na nekom raskršću, pa nekad i pogreše neku ulicu, pa se vraćaju... Mnogo je teže tako ići kroz to što se zove pozorišni život. Pa onda to nije delo, nego je to jedan dug, ozbiljan, povremeno lep, a uvek vaš put, reči su dramske umetnice Renate Ulmanski, čije ime znači „ponovo rođena”, jer je drugo dete svojih roditelja. Starija sestra Ksenija bila je balerina, a šest godina mlađa Milana, profesor muzike.

Monografija „Njegovo veličanstvo: Slučaj”, koju je priredio reditelj Marko Misirača, beleži životni i profesionalni put ove osobene, prefinjene, nenametljive glumice. Renata Ulmanski rođena je u intelektualnoj porodici Ulmanski 1929. godine u Zagrebu, otac Milan Ulmanski bio je doktor prava i šumarstva, a majka Austrijanka Erika (devojačko prezime Vradač), profesor muzike, a odrastala je u Sarajevu i Beogradu. Prvi susret sa scenom imala je sa svega četiri godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu, nedugo zatim čari umetnosti istraživala je u Rodinom pozorištu u Beogradu. Magiju glume upijala je igrajući u predstavi „Kineska lutka” u dvorani Kolarčeve zadužbine, 1939. godine.

– Prvi koraci u životu i prvi koraci u pozorištu su skoro jednovremeni. Krik je saznanje, svest da sam stala na početak životne staze. Sa vriskom sam počela svoj svesni deo života. To je prvo što pamtim, nije mi ispričano i nije sećanje sa fotografije. Na štednjaku je vrila voda u čajniku, ja sam samo htela da srknem malo čaja: vrisak! Imala sam tri, najviše četiri godine. Sarajevo. Sećam se bolnog i dugog ozdravljenja i jedne blage, bele dobre vile. To je i glavna ličnost mog ranog detinjstva. Omama (ni baba, ni baka), možemo da napravimo skraćenicu od „O kakva mama”. Odrastala sam uz njenu ljubav i strpljenje. Podrazumevalo se da satima čita bajke – priseća se svoga detinjstva Renata Ulmanski uz komentar:

– Ne znam o čemu bih pre govorila kada čujem te dve reči: Rodino pozorište. Ipak, o Giti Predić Nušić. Mi smo je svi zvali tetka Gita. Ona je to pozorište. Njena dobrota, njena ljubav, njen neumorni trud: to je bila Roda. Toliko slika, živih, skoro opipljivih, toliko detalja iskrsava u mom sećanju. Volela nas je jednako. (Kako to mora da je teško.) A to da li vas neko voli, to znate savršeno dobro i kad vam je deset. Darovitima je davala veće zadatke, ali nikako više pažnje.

Šta je ona ponela iz Rode, pita se Renata Ulmanski i daje i odgovor:

– Odgovornost prema poverenom zadatku. Mi se u Rodi nismo igrali pozorišta. Ne, mi smo igrali u pozorištu. A za tu igru treba da žrtvujete mnogo. Ozbiljan rad. Ozbiljne probe. To sam naučila u Rodi. Ljubav prema partnerima (smešno je za drugarice u Rodi reći „partneri”, ali da, bili smo partneri). Zamenjivali smo jedni druge, kada je to bilo potrebno, pomagali kada treba. Nisu postojale samo moje uloge. Tetka Gita se trudila da svakome da neki zadatak koji će voleti. Pa dve čarobnice: tetka Danica i tetka Sojka. To su bile, kako mala deca vole da kažu, „lepe tete”. I nešto tajanstveno je bilo oko njih. One su bile u svetu o kojem smo mi maštale. Danicu sam sa velikim uzbuđenjem videla u Orfeju u „velikom pozorištu”, a tetka Sojka je igrala sa nama „naše mame”, Crvenperku u Pepeljugi, majku u Crvenkapi – beleži Renata Ulmanski.

Znala je šta bih volela da bude, kako kaže, ali je već u Rodinom pozorištu naučila šta može da bude. Maštala je o Pepeljugi:

 – Naučila sam savršeno ulogu. Moju želju da igram, tetka Gita je nežno i obazrivo osujetila, ali sam odmah dobila „utešnu ulogu”. „Igraćeš vevericu u Crvenkapi. To umeš samo ti, tako mala i brza”. Možda je to najdragocenije što sam ponela iz Rode, čak možda i značajnije od osećanja odgovornosti koje smo tamo sticali svakoga dana.

Presudan uticaj na umetnički put Renate Ulmanski imao je pozorišni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu Erik Hecl koji je ratne godine proveo krijući se u kućama svojih prijatelja, tako se skrivao i na tavanu porodične kuće Ulmanski. Od njega je Renata Ulmanski spoznala koliko je za obrazovanje važno proučiti istoriju, finese glume i scenskog izraza. Nedugo zatim ona pristupa Dramskom studiju pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Ispitna predstava „San letnje noći” u klasi Mate Miloševića čiji je Renata Ulmanski bila član produžila je njen san: biti glumac.

– Nisam koračala: lebdela sam. Letnje mesece sam provela na pruzi Brčko-Banovići. Bili smo upućeni da osnujemo dramske kružoke. Kad sam stigla u Glamočku brigadu, vidim da moju „dramsku trupu” treba prvo da opismenim, i za dva meseca moje su cure znale da sriču i pišu – seća se umetnica.

U dva navrata Renata Ulmanski bila je član ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali i Beogradskog dramskog pozorišta, da bi pune četiri decenije provela u Ateljeu 212. Slike se nižu. Sa posebnim pijetetom seća se rediteljskih saveta Jurija Rakitina, ali i glumačkih bravura Nevenke Urbanove, Blaženke Katalinić, Milivoja Živanović, Sonje Aradski, Aljoše Tasić, Severina Bijelić...

Iza Renate Ulmanski su brojne uloge i priznanja koja je dobila za svoju glumu. Prevela je brojne dramske tekstove sa nemačkog jezika, i to Artura Šniclera, Franca Ksavera Kreca, Tomasa Bernharda. Njen suprug Mirko Tepavac, bio je direktor „Politike” i jugoslovenski ambasador.