Глумачка авенија Ренате Улмански

Нема глумац животно дело. Глумац има један пут пред собом. Понеки има широк пут, како ја кажем авенију... Такви су веома ретки. То су они највећи и изабрани, а ови други, ајде да их зовемо добри, међу којима сам била, ти имају кривудаве путеве, некад стану на неком раскршћу, па некад и погреше неку улицу, па се враћају... Много је теже тако ићи кроз то што се зове позоришни живот. Па онда то није дело, него је то један дуг, озбиљан, повремено леп, а увек ваш пут, речи су драмске уметнице Ренате Улмански, чије име значи „поново рођена”, јер је друго дете својих родитеља. Старија сестра Ксенија била је балерина, а шест година млађа Милана, професор музике.

Монографија „Његово величанство: Случај”, коју је приредио редитељ Марко Мисирача, бележи животни и професионални пут ове особене, префињене, ненаметљиве глумице. Рената Улмански рођена је у интелектуалној породици Улмански 1929. године у Загребу, отац Милан Улмански био је доктор права и шумарства, а мајка Аустријанка Ерика (девојачко презиме Врадач), професор музике, а одрастала је у Сарајеву и Београду. Први сусрет са сценом имала је са свега четири године у Народном позоришту у Сарајеву, недуго затим чари уметности истраживала је у Родином позоришту у Београду. Магију глуме упијала је играјући у представи „Кинеска лутка” у дворани Коларчеве задужбине, 1939. године.

– Први кораци у животу и први кораци у позоришту су скоро једновремени. Kрик је сазнање, свест да сам стала на почетак животне стазе. Са вриском сам почела свој свесни део живота. То је прво што памтим, није ми испричано и није сећање са фотографије. На штедњаку је врила вода у чајнику, ја сам само хтела да сркнем мало чаја: врисак! Имала сам три, највише четири године. Сарајево. Сећам се болног и дугог оздрављења и једне благе, беле добре виле. То је и главна личност мог раног детињства. Омама (ни баба, ни бака), можемо да направимо скраћеницу од „О каква мама”. Одрастала сам уз њену љубав и стрпљење. Подразумевало се да сатима чита бајке – присећа се свога детињства Рената Улмански уз коментар:

– Не знам о чему бих пре говорила када чујем те две речи: Родино позориште. Ипак, о Гити Предић Нушић. Ми смо је сви звали тетка Гита. Она је то позориште. Њена доброта, њена љубав, њен неуморни труд: то је била Рода. Толико слика, живих, скоро опипљивих, толико детаља искрсава у мом сећању. Волела нас је једнако. (Kако то мора да је тешко.) А то да ли вас неко воли, то знате савршено добро и кад вам је десет. Даровитима је давала веће задатке, али никако више пажње.

Шта је она понела из Роде, пита се Рената Улмански и даје и одговор:

– Одговорност према повереном задатку. Ми се у Роди нисмо играли позоришта. Не, ми смо играли у позоришту. А за ту игру треба да жртвујете много. Озбиљан рад. Озбиљне пробе. То сам научила у Роди. Љубав према партнерима (смешно је за другарице у Роди рећи „партнери”, али да, били смо партнери). Замењивали смо једни друге, када је то било потребно, помагали када треба. Нису постојале само моје улоге. Тетка Гита се трудила да свакоме да неки задатак који ће волети. Па две чаробнице: тетка Даница и тетка Сојка. То су биле, како мала деца воле да кажу, „лепе тете”. И нешто тајанствено је било око њих. Оне су биле у свету о којем смо ми маштале. Даницу сам са великим узбуђењем видела у Орфеју у „великом позоришту”, а тетка Сојка је играла са нама „наше маме”, Црвенперку у Пепељуги, мајку у Црвенкапи – бележи Рената Улмански.

Знала је шта бих волела да буде, како каже, али је већ у Родином позоришту научила шта може да буде. Маштала је о Пепељуги:

 – Научила сам савршено улогу. Моју жељу да играм, тетка Гита је нежно и обазриво осујетила, али сам одмах добила „утешну улогу”. „Играћеш веверицу у Црвенкапи. То умеш само ти, тако мала и брза”. Можда је то најдрагоценије што сам понела из Роде, чак можда и значајније од осећања одговорности које смо тамо стицали свакога дана.

Пресудан утицај на уметнички пут Ренате Улмански имао је позоришни редитељ Народног позоришта у Београду Ерик Хецл који је ратне године провео кријући се у кућама својих пријатеља, тако се скривао и на тавану породичне куће Улмански. Од њега је Рената Улмански спознала колико је за образовање важно проучити историју, финесе глуме и сценског израза. Недуго затим она приступа Драмском студију при Народном позоришту у Београду. Испитна представа „Сан летње ноћи” у класи Мате Милошевића чији је Рената Улмански била члан продужила је њен сан: бити глумац.

– Нисам корачала: лебдела сам. Летње месеце сам провела на прузи Брчко-Бановићи. Били смо упућени да оснујемо драмске кружоке. Кад сам стигла у Гламочку бригаду, видим да моју „драмску трупу” треба прво да описменим, и за два месеца моје су цуре знале да сричу и пишу – сећа се уметница.

У два наврата Рената Улмански била је члан ансамбла Српског народног позоришта у Новом Саду, али и Београдског драмског позоришта, да би пуне четири деценије провела у Атељеу 212. Слике се нижу. Са посебним пијететом сећа се редитељских савета Јурија Ракитина, али и глумачких бравура Невенке Урбанове, Блаженке Каталинић, Миливоја Живановић, Соње Арадски, Аљоше Тасић, Северина Бијелић...

Иза Ренате Улмански су бројне улоге и признања која је добила за своју глуму. Превела је бројне драмске текстове са немачког језика, и то Артура Шницлера, Франца Ксавера Креца, Томаса Бернхарда. Њен супруг Мирко Тепавац, био је директор „Политике” и југословенски амбасадор.