„Pucačke” video-igre kao simulatori zločina

I trinaestogodišnji Kosta K. i 21-godišnji Uroš Blažić, koji su za manje od 48 sati prošle nedelje zasebno počinili masovna ubistava u Beogradu i u Mladenovcu, imali su pristup većem broju komada vatrenog oružja i znali su njime da rukuju. Ne zna se da li je mladić iz sela u blizini Mladenovca vreme provodio uz „konzolu” i prve pucnje ispalio u video-igrici, ali dečak s Vračara je, nesumnjivo, uz vežbanje sa ocem u streljani, imao i neko „iskustvo” iz sveta virtuelnih igara. Pošto je Kosta K. ubio osam vršnjaka i školskog čuvara u OŠ „Vladislav Ribnikar”, odmah je javnosti pokazan njegov plan „akcije”, koji je neodoljivo podsetio na mape iz „pucačkih” video-igrica.

MUP Srbije je tog dana kada je trinaestogodišnjak počinio zločin, za koji smo mislili da se kod nas ne može dogoditi, apelovao na roditelje da obrate pažnju na ponašanje dece prilikom korišćenja interneta, s posebnim akcentom na profile na društvenim mrežama. Stručnjak za bezbednost Darko Trifunović ocenio je da zločin koji se desio u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” ima veze s društvenim mrežama.

„Videli ste, to dete kao da je u igrici. Njega podržavaju vršnjaci. Već to se širi kao požar i jasno je da je postojala neka sprega među njima, on je sad heroj. Za njih ljudski životi ne predstavljaju ništa”, rekao je Trifunović za Tanjug.

Neka istraživanja su pokazala da postoji korelacija između nasilnih igara, poput „Counter Strike”, „Call of Duty”, „Fortnite” i sličnih s porastom agresije kod mladih. Naravno, neće svi koji ih igraju da postanu nasilni, kao što i onima s predispozicijom za nasilje okidač može da bude i televizijska serija, film ili strip, pa čak i knjiga. Osim toga, nisu sve onlajn igre „pucačke”, mnoge su bezazlene ili su korisne za razvoj dece, podsticanje kreativnosti, edukaciju... Pored toga, profesionalni gejmeri mogu na nekim „pucačinama” lepo i da zarade.

„Video-igre omogućuju deci da se identifikuju s različitim junacima ili da uđu u različite uloge i da na vizuelan način ostvare svoje dečje želje, da budu heroji ili superheroji. Igranje ovakvih igara daje deci osećaj moći i važnosti koji im, nažalost, u današnje vreme nedostaje. Istraživanja su takođe pokazala da mogu da deluju smirujuće i opuštajuće za izuzetno introvertnu decu ili decu koja pate od sindroma nedostatka pažnje”, kaže Ognjen Mirković, konsultant za digitalne medije.

Navodeći neke od pozitivnih aspekata video-igrica, naš sagovornik posebno ističe učenje kroz igru. Edukativne igre su, objašnjava Mirković, efikasnije od suvoparnog učenja – uči se lakše, sadržaj se brže usvaja i duže pamti, jer osoba koja se igra prolazi kroz lično iskustvo. Istini za volju, ovakve igre su retke i nisu popularne među decom, priznaje on.

Tu je onda i učenje jezika. Igrajući video-igre, deca pamte pregršt stranih, uglavnom engleskih, reči i izraza.

„Takođe, video-igre su vrata u svet tehnologije. Bavljenjem video-igrama (preuzimanjem s interneta, instaliranjem, ažuriranjem i slično) stiču se osnovna znanja o funkcionisanju kompjutera i informacionih sistema”, ukazuje ovaj stručnjak za digitalne medije.

O uticaju intenzivnog igranja pojedinih video-igara na sklonost ka nasilju kod dece i mladih koji imaju određene psihološke ili sociološke probleme pisala je psihoterapeut Šavon Skot u knjizi „Um masovnih ubica – razumevanje i zaustavljanje puta ka nasilju”. Ona kaže da se ne može tvrditi da igranje nasilnih video-igrica pretvara obične mlade ljude u masovne ubice, ali – imaju značajan efekat na decu koja su već sklona nasilju. Podstiču njihove agresivne impulse i mogu da izazovu bes. Kod te dece se smanjuje empatičnost i sklonija su da nasilje vide kao prihvatljivo rešenje problema.

„Ovi efekti su najsnažniji kada su deca mlađa, kada je nasilje realistično ili se nasilje predstavlja kao herojsko. Oni imaju snažniji uticaj od knjiga ili filmova jer nude stimulaciju za igrača. On ne samo da gleda ili čita, on zapravo postaje akter priče i učestvuje u određivanju ishoda. Igrač odlučuje ko će živeti, a ko umreti. Ovaj osećaj moći može biti posebno zavodljiv za nekoga ko se oseća nemoćno u stvarnom životu”, ističe autorka.

Agresivne igre se fokusiraju na dominaciju kroz nasilje i pružaju priliku da se „bude neko”. One mogu, kako kaže Skotova, da budu hrana narcističkih ličnosti sklonim zavisnosti. Opsesivnim igračima igra zamenjuje zdrave društvene aktivnosti i smanjuje kompetencije u stvarnom životu.

Neke igre su posebno kreirane da promovišu dominaciju muškaraca, rasizam i seksualno nasilje. U jednoj od njih cilj igrača je da uhodi, a zatim siluje majku i njene dve ćerke. Igra je zabranjena u Australiji, Velikoj Britaniji i Japanu nakon inicijative javnosti i snažne kampanje. Nakon toga je povučena s tržišta. „Battle Raper” i „Ethnic Cleansing” imaju slične užasne teme. Postoji čak i igra „Super Columbine Massacre”, u kojoj je igrač u ulozi ubice. Poznato je da su ubice iz gimnazije Kolumbajn (1999. godine) bile fascinirane video-igricom „Doom”. Igrali su opsesivno i napravili simulaciju svoje škole, što im je omogućilo da uvežbaju masakr u kojem su ubili 13 dece.

„Modovi” su, nažalost, skoro idealan „trening”. Neke igre, naime, dozvoljavaju igračima modifikaciju, što znači da mogu sami da menjaju i prilagođavaju aspekte igrice. Na ovaj način nasilne igre mogu da posluže kao simulatori potencijalnih ubistava.

Osim pominjanih ekstremnih uticaja, koji se, nažalost, mogu „pročitati” u nekim slučajevima masovnih ubistava, dva primarna negativna efekta igranja video-igara su stvaranje zavisnosti i loš psihofizički razvoj mladih. Tu su, dakle, prisutni neprestana želja da se sedne za kompjuter i igra i zadovoljstvo dok se ovako provodi vreme. Pritom su ostale aktivnosti zapostavljene. Zavisne osobe zanemaruju porodicu i prijatelje, sportske i ostale aktivnosti i teže da veći deo vremena provode ispred ekrana. Zbog toga zapuštaju i svoje telo. Od konstantnog naprezanja strada vid, mišići slabe, gubi se kondicija, krivi kičma i stvara se mentalni zamor od upornog stimulusa s ekrana.

Pošto se mnogo više priča o negativnim uticajima, stiče se utisak da negativne strane igranja video-igrica snažno potiru bilo kakav pozitivan efekat – iako na tu temu nema konkretnih i opšteprihvaćenih zaključaka. Ipak, i Ognjen Mirković ocenjuje da preterano igranje video-igara svakako često donosi mnogo štete, a korist je obično mala ili nikakva. A „pucačke” video-igrice, s novim alatima i grafičkim mogućnostima, izgledaju sve realističnije.

Gejmifikacija i efekat semafor-rezultata

Gejmifikacija predstavlja primenu principa iz igrica na realno okruženje. Dva najbitnija cilja su: motivacija i postizanje cilja (dostignuća) iz igre. Primećeno je u nekim tzv. gejmerskim krugovima poređenje „skora” (rezultata) različitih masovnih ubica. Veličaju se oni s visokim rezultatima, a rugaju se onima koji to nemaju. Potencijalne ubice upuštaju se u fantazije o nadmašivanju drugih i tako jačaju svoj ego. Oni igraju igru da bi pobedili, a neki objavljuju detaljne postove o najboljim načinima za insceniranje masovne pucnjave, praveći strategiju da maksimiziraju broj žrtava. Pritom, uglavnom ciljaju školsku decu. Njihove šanse se povećavaju jer su deca lake mete. Naglašavajući broj poginulih, mediji nesvesno doprinose efektu semafora, upozorava u svojoj knjizi psihoterapeut Šavon Skot.

„Ubij ili budi ubijen”

Zajedničko za sve popularne „pucačine” je mehanika kretanja – igraču deluje kao da se on kreće kroz različite mape i okruženja. Dužim igranjem igrači se često toliko unesu da se praktično isključe iz realnosti. Ove video-igre su i izuzetno kompetitivne jer se igraju po sistemu „ubij ili budi ubijen”.

„COUNTER STRIKE” – cilj je eliminisati protivničku ekipu raznim vatrenim oružjem. Igra se odvija na različitim mapama i toliko je popularna da se organizuju takmičenja na svetskom nivou koju prati veliki broj publike i sa ogromnim nagradnim fondovima.

„CALL OF DUTY”, „MEDAL OF HONOR” i „BATTLEFIELD” su igre koje su u početku bile smeštene u Drugi svetski rat, ali su kasnije dobile nastavke čija radnja se odvija u modernom pa i futurističkom dobu. Ovaj tip igara je kompleksniji od „Kaunter strajka” jer su mape po pravilu znatno veće, a moguće je koristiti i različita vozila.

„FORTNITE” – igra veoma popularna kod mlađe populacije. Cilj je eliminisati ostale igrače na najrazličitije načine, a pobednik je onaj koji preživi. Iako nasilna kao i prethodno navedeni naslovi, okruženje u igri, kao i izbor likova koji se kontrolišu sličniji su crtanom filmu, pa ovu igru nekad igraju i mališani predškolskog uzrasta.

„VALORANT” – još jedna slična „pucačka” video-igra, smeštena u blisku budućnost.