Na dva točka prati tok Dunava

Putovanja otvaraju nove vidike. Zavisno od senzibiliteta, svako na svoj način bira kako će upoznati daleke krajeve. Željko Žilović (52), naše gore list, odlučuje se za izazov. Voli adrenalinske sportove, pa je i putovanje za njega vrsta sporta. Tako jača fizičku i umnu kondiciju. Na svojoj biciklističkoj ruti, juče se odmarao u Beogradu.

– Kroz život se krećem kao na velikom talasu. Uzbudljivo je. Opustim se i bez preciznog plana idem od mesta do mesta. Zemlje koje sam obišao mapiram na karti. Prihvatam znatiželjno sve što mi situacija donose, a to podrazumeva da imam i prepreke. One su ponekad velike, ali od njih ne bežim, nego ih rešavam. U tome mi pomaže iskustvo sticano u toku decenije i po krstarenja po svetu – poetično dočarava Željko. Protekla dva dana boravio je u našoj prestonici. Ona mu je bila jedna od većih stanica na putovanju, na koje je od izvora Dunava u Nemačkoj, krenuo pre tri nedelje.

Namera mu je da obiđe sve države kroz koje protiče ova reka, i da se do 15. septembra vrati u Italiju u kojoj živi 27 godina.

– Prošao sam svet, uzduž i popreko. Nisam bio u Australiji, ali to će biti moja sledeća destinacija. Koristio sam različita prevozna sredstva: pešačio, planinario i stopirao. Bicikl mi je najdraži, ali prvi put njim putujem pokraj Dunava. Ideja mi je sinula, posle majčinog insistiranja da posetim naš dom na Srebrnom jezeru i da obiđem Srbiju u koju dolazim posle devet godina. Beograd je čaroban u proleće, pa iako me prati kiša, iskoristio sam priliku da prođem kroz parkove, Zemunski kej, Kalemegdan, Dorćol... Sreo sam prijatelje, rodbinu i moju prvu ljubav, koja je sada majka troje dece. Oživeo sam lepe uspomene – priznaje Žilović.

Ne zaobilazno pominje izuzetno gostoprimstvo našeg naroda. U Futogu ga je jedna porodica ponudila da kod njih prespava i ruča. Kad prolazi kroz sela i varoši, Željko, oseća srdačnost domaćina. U svetu je to, kako kaže, drugačije, iako lako uspostavlja komunikaciju. Zanima ga kakva je svakodnevica običnog čoveka. Na Islandu je voleo da priča o stadima ovaca, o tome kako organizuju porodični život, kakve hobije imaju. Raduje se kada upozna osobe koje dele ista interesovanja kao on, od pentranja po stenama, odbojke na pesku, vožnje snouborda, alpinizma, skijanja na vodi, nordijskog skijanja... Razmenjuje i recepte, jer kad ima vremena eksperimentiše u kuhinji u svom italijanskom stanu, koji je neka vrsta hostela gde promoviše svoj stil života, jer se ljudi koji se ranije nisu poznavali, kod njega sreću i dele svoja iskustva od kulinarstva do putovanja.

Najviše mu se sviđaju japanska i italijanska jela, a ponekad poželi sarmu ili čorbast pasulj. Na putovanjima se hrani jednostavno. Voli prirodu, ali ne koristi previše ono što u šumi ili proplancima nađe. Ubere voće koje mu je pod rukom, a priprema jela na plinskom rešou, koji nosi u rancu. U prtljagu, ovaj avanturista ima neophodnu odeću i konzerviranu hranu, kao i pribor za hitnu pomoć. I sve je svedeno na najmanju meru, pa je tako ruksak težak od 40 do 50 kilograma zajedno sa šatorom. On voli zimu, ali zbog zimogrožljivosti, izbegava da putuje kada je ciča, ali ne putuje ni kad je žega.

Mada obilazi egzotične krajeve, naglašava da sa takvih mesta ponese sitnicu, i obavezno kupi razglednicu, jer je kolekcionar. Najdraže mu je ono što okom vidi i to u srce pohrani kao najverniji suvenir. Povremeno pravi beleške i vodi dnevnik, ali sve što je video i doživeo je njegovo najveće unutrašnje bogatstvo. – Smatram da je draž što upoznajem ljude različitih generacija i obrazovanja, i što spoznajem važnost razlika, koje se ogledaju u kulturi, tradiciji, običajima... I sve te razlike, moramo da poštujemo, jer se tako ličnost razvija – objašnjava ovaj čovek neobičnog duha i energije. Baš u želji da te razlike bolje razume, trudi se da nauči što više stranih jezika, kako bi sklapao prijateljstva, od kojih neka neguje, a mnoga zbog toga što je u stalnom pokretu, nije moguće zadržati.

Južna Amerika, Južna Afrika i Indija – zemlje su u kojima je imao najviše izazova. Koristio je u ovim državama javni prevoz, a to znači da je išao i vozom treće klase i kolektivnim kombijem u koji se kao sardine naređa dvadesetak putnika. Red vožnje nije poznat, pa je čekao i po nekoliko sati da se ukrca od pijace do predgrađa. Najviše ga inspiriše buđenje dana u dalekim predelima, i svako je na svoj način posebno, bez obzira na to da li je reč o Peruu, Brazilu, Boliviji....

Željko ohrabruje ljude da se upuste u istraživanje, jer će tako izaći iz komfora i oplemeniti život koji nikako ne bi valjalo svesti na rutinu, jer je on uspeo da se nje oslobodi. Pre nego što je postao svetski putnik, bio je direktor u jednoj firmi u Italiji, a onda je digao sidro. I putovanja su počela da se nižu. Beograđanima za početak savetuje da bolje upoznaju svoj grad, iz koga je poneo razglednicu kreiranu prema ličnoj inspiraciji. Pokazaće je prijateljima u svetu, sa željom da i oni upoznaju lepote srpske prestonice, ali i njenu unutrašnjost.