На два точка прати ток Дунава

Путовања отварају нове видике. Зависно од сензибилитета, свако на свој начин бира како ће упознати далеке крајеве. Жељко Жиловић (52), наше горе лист, одлучује се за изазов. Воли адреналинске спортове, па је и путовање за њега врста спорта. Тако јача физичку и умну кондицију. На својој бициклистичкој рути, јуче се одмарао у Београду.

– Кроз живот се крећем као на великом таласу. Узбудљиво је. Опустим се и без прецизног плана идем од места до места. Земље које сам обишао мапирам на карти. Прихватам знатижељно све што ми ситуација доносе, а то подразумева да имам и препреке. Оне су понекад велике, али од њих не бежим, него их решавам. У томе ми помаже искуство стицано у току деценије и по крстарења по свету – поетично дочарава Жељко. Протекла два дана боравио је у нашој престоници. Она му је била једна од већих станица на путовању, на које је од извора Дунава у Немачкој, кренуо пре три недеље.

Намера му је да обиђе све државе кроз које протиче ова река, и да се до 15. септембра врати у Италију у којој живи 27 година.

– Прошао сам свет, уздуж и попреко. Нисам био у Аустралији, али то ће бити моја следећа дестинација. Користио сам различита превозна средства: пешачио, планинарио и стопирао. Бицикл ми је најдражи, али први пут њим путујем покрај Дунава. Идеја ми је синула, после мајчиног инсистирања да посетим наш дом на Сребрном језеру и да обиђем Србију у коју долазим после девет година. Београд је чаробан у пролеће, па иако ме прати киша, искористио сам прилику да прођем кроз паркове, Земунски кеј, Калемегдан, Дорћол... Срео сам пријатеље, родбину и моју прву љубав, која је сада мајка троје деце. Оживео сам лепе успомене – признаје Жиловић.

Не заобилазно помиње изузетно гостопримство нашег народа. У Футогу га је једна породица понудила да код њих преспава и руча. Кад пролази кроз села и вароши, Жељко, осећа срдачност домаћина. У свету је то, како каже, другачије, иако лако успоставља комуникацију. Занима га каква је свакодневица обичног човека. На Исланду је волео да прича о стадима оваца, о томе како организују породични живот, какве хобије имају. Радује се када упозна особе које деле иста интересовања као он, од пентрања по стенама, одбојке на песку, вожње сноуборда, алпинизма, скијања на води, нордијског скијања... Размењује и рецепте, јер кад има времена експериментише у кухињи у свом италијанском стану, који је нека врста хостела где промовише свој стил живота, јер се људи који се раније нису познавали, код њега срећу и деле своја искуства од кулинарства до путовања.

Највише му се свиђају јапанска и италијанска јела, а понекад пожели сарму или чорбаст пасуљ. На путовањима се храни једноставно. Воли природу, али не користи превише оно што у шуми или пропланцима нађе. Убере воће које му је под руком, а припрема јела на плинском решоу, који носи у ранцу. У пртљагу, овај авантуриста има неопходну одећу и конзервирану храну, као и прибор за хитну помоћ. И све је сведено на најмању меру, па је тако руксак тежак од 40 до 50 килограма заједно са шатором. Он воли зиму, али због зимогрожљивости, избегава да путује када је цича, али не путује ни кад је жега.

Мада обилази егзотичне крајеве, наглашава да са таквих места понесе ситницу, и обавезно купи разгледницу, јер је колекционар. Најдраже му је оно што оком види и то у срце похрани као највернији сувенир. Повремено прави белешке и води дневник, али све што је видео и доживео је његово највеће унутрашње богатство. – Сматрам да је драж што упознајем људе различитих генерација и образовања, и што спознајем важност разлика, које се огледају у култури, традицији, обичајима... И све те разлике, морамо да поштујемо, јер се тако личност развија – објашњава овај човек необичног духа и енергије. Баш у жељи да те разлике боље разуме, труди се да научи што више страних језика, како би склапао пријатељства, од којих нека негује, а многа због тога што је у сталном покрету, није могуће задржати.

Јужна Америка, Јужна Африка и Индија – земље су у којима је имао највише изазова. Користио је у овим државама јавни превоз, а то значи да је ишао и возом треће класе и колективним комбијем у који се као сардине наређа двадесетак путника. Ред вожње није познат, па је чекао и по неколико сати да се укрца од пијаце до предграђа. Највише га инспирише буђење дана у далеким пределима, и свако је на свој начин посебно, без обзира на то да ли је реч о Перуу, Бразилу, Боливији....

Жељко охрабрује људе да се упусте у истраживање, јер ће тако изаћи из комфора и оплеменити живот који никако не би ваљало свести на рутину, јер је он успео да се ње ослободи. Пре него што је постао светски путник, био је директор у једној фирми у Италији, а онда је дигао сидро. И путовања су почела да се нижу. Београђанима за почетак саветује да боље упознају свој град, из кога је понео разгледницу креирану према личној инспирацији. Показаће је пријатељима у свету, са жељом да и они упознају лепоте српске престонице, али и њену унутрашњост.