Kultura i profit

Slavko Poledica je jedan od najpoznatijih beogradskih knjižara. On je pravi sagovornik za temu profita u knjižarskoj delatnosti: kako ga ostvariti, kako izbeći zamke halapljivosti da se ostvari brz profit, kako trajati u poslu? Svi oni koji razmišljaju da otvore knjižaru moći će u ovom tekstu da pronađu neku korisnu ideju za razvoj posla. Ili da odustanu od te namere, ako procene da su zahtevi suviše visoki da bi opravdali nisku zaradu.

Poledica (1961, profesor svetske književnosti) učestvovao je u stvaranju knjižarske mreže i imidža Platoa i Stubova kulture, a sada je komercijalni direktor Stilos-Arta. Obnovio je knjižaru Svetlost u Kragujevcu, koja je, posle beogradskog Gece Kona, najstarija knjižara u Srbiji. To je uspeo i zahvaljujući vlasniku prostora Trgovačkog preduzeća Srbija i direktoru Tomi Jeleniću koji je, umesto da ga izda nekoj banci, prostor sačuvao za knjižaru – razumevajući kulturne potrebe Kragujevca.

Poledica planira da u kragujevačku knjižaru prenese duh knjižarstva iz Beograda koji ne samo da razvija kulturu grada nego i donosi profit. Naše pitanje je kako se ove dve stvari spajaju.

Slavko Poledica se, najpre, podseća početaka Novog beogradskog knjižarstva sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Ističe knjižaru Narodne knjige u Cetinjskoj ulici i njene knjižare Ivicu Dolenca, Batu Dramićanina, Aleksandra Kothaja i Aleksandra Aćanskog. Kao i knjižaru BIGZ-a u Kosovskoj i njene zaposlene Nikolu Šindika, Sloba Jeremića i Goranu Popović. Oni su prvi ukinuli barijeru između kupca i knjige, dozvolili su „pipanje robe”. To je tada bila revolucija koja je bitno povećala frekvenciju kupaca.

Taj koncept bliske veze kupca i „robe” razvio je Branislav Gojković u mreži Platoa. Iz Platoove škole knjižarstva, ili Banetovog šinjela, pored Poledice, izrasli su mnogi upravnici poznatih knjižara: Mihailo Pendo, Aleksandar Ristović, Dušan Čukić, Aleksandar Nikolić Beopolis, Nebojša Todorović Gile, Snežana Ranković, Sanja Ljubisavljević i Rade Grbić.

Osim slobodnog pristupa knjizi, Poledica ističe još neke elemente koji određuju filozofiju Novog beogradskog knjižarstva. Knjižara je po tom konceptu mesto koje definiše javno mnenje, knjižar nije prodavac nego poznavalac knjige koji ume da govori o knjizi kao književni kritičar, neutralan u ideološkom pogledu, ali kulturno angažovan. Zatim, knjižar drži vezu sa čitaocem – kupcem, postaje nešto slično kao lični bankar. Između ostalog, on traga za knjigom koju čitalac traži. Svi ovi poslovni detalji doprinose osećaju bliskosti čitaoca i knjižare kao mesta u koje on ulazi kao u toplu makluanovsku kadu. A jasno je da tamo gde je promet, tu je i profit. Iskusan knjižar Slavko Poledica i na novom radnom zadatku planira da razvije mrežu knjižara kao uporišta kulture, ali i ništa manje profita. U njegovom poimanju knjižarske delatnosti nema sukoba između kulture i profita, naprotiv.