Jedno viđenje Trga republike

Od objavljivanja rezultata konkursa za preuređenje Trga Republike i delimične realizacije pobedničkog rada, do danas je prisutno znatno nerazumevanje za karakter i značaj ovog javnog prostora. Rasprava i argumentacija u širim krugovima gotovo su podudarne s opštim dilemama kakvom društvu i kakvim kulturnim obrascima težimo. Neretko se pritom, i iz redova pobornika i iz redova protivnika, barata ličnim nasleđima, shvatanjima i očekivanjima kako bi ovakav prostor trebalo da izgleda i kakvi elementi moraju da ga krase, a koji su nepoželjni.

Bez prekomernih stega, autori su pre svega ponudili viziju konačnog izgleda trga, koja se zasniva na zatvaranju veze ka Kalemegdanu za kolski saobraćaj i uokvirenju jedinstvenog prostora objektom kulture. Trgu je namenjena uloga fleksibilnog i održivog gradskog prostora koji je u stanju da ispuni raznovrsne zahteve. Svođenje prisustva zelenila na visoko rastinje u skladu je sa značajem, fleksibilnošću i veličinom raspoloživog prostora i stav da nižem i partnerom rastinju ovde nije mesto potpuno je utemeljen.

Razvojem centralnog jezgra i uvećanjem pešačke zone oko Knez Mihailove, potreba za intimnim prostorima i mestima sastajanja je više nego zadovoljena. Uprkos tome i pretpostavkama o karakteru trga, još postoje mogućnosti za unapređenje kvaliteta boravka bez potrebe za prekomernim ulaganjima. Osim što ne nudi dovoljno zasenčenih zelenih i intimnijih zona, definisanost severnog oboda pešačkog platoa jednom frekventnom ulicom je osnovni problem doživljaja trga kao ugodnog pešačkog prostora. Postavljanje dvostrukog reda stabala uz Kolarčevu ulicu se svakako može razumeti kao želja da se platou da kompaktnija proporcija, kao i da se uspostavi veza s nasleđenim prostorom. Iako bi trostruki red stabala, o kojem se u jednom trenutku polemisalo, imao jači učinak, to ne bi znatno uticalo na odnos ka Vasinoj ulici.

Namena budućeg objekta kulture, kojem je ovde i te kako mesto, svakako će biti presudna za njegovo učešće u životu trga. Imajući u vidu ciljnu grupu, koja u našim uslovima nije velika, te režim rada kulturnih institucija, postavlja se pitanje da li će izgradnja jednog ovakvog objekta u funkcionalnom smislu dovesti do željenog rezultata ili će se samo stvoriti novi obod koji će se prema trgu pasivno odnositi, kao što je to u slučaju Narodnog muzeja.

Rešenje koje bi jednako pozitivno uticalo kako na sadašnje stanje, čija je dužina trajanja neizvesna, tako i na buduće stanje, jeste sađenje dvostrukog reda drveća uz Vasinu ulicu i povezivanje s postojećim uz Kolarčevu, kako se to u priloženoj vizuelizaciji sugeriše. Time bi se pešački prostor jače definisao i obezbedila veća površina zasenčenja, dok bi budući objekat kulture, uz uslov ukidanja saobraćaja, dobio pretprostor za prezentaciju i stalnu postavku na otvorenom. Ovime, naravno, polemišem s prvonagrađenim i izvedenim rešenjem stavljajući primedbu da, iako je u suštini ispravan, koncept velikog praznog prostora nije dovoljno promišljen.

Problem finansiranja nekomercijalnih objekata svakako je nešto sa čim će se naše društvo i dalje suočavati. Imajući to vidu, treba tragati za modelima koji su se pokazali kao uspešni i koji su primenjeni u drugim sredinama. Primer Hamburške filharmonije je više nego zanimljiv. Osim što je prevashodno objekat kulture, u njemu se nalazi i veliki hotel, čime je atraktivnost lokacije višestruko iskorišćena, a prestižan objekat delimično i finansiran. Takav model je sigurno primenjiv u našim gradovima. U slučaju objekta kulture na Trgu republike moguće je ovakav model funkcionalno i arhitektonski raščlaniti postavljanjem većinskih kulturnih sadržaja u zoni ka trgu, a manjeg komercijalnog dela, kakav bi mogao da bude hotel, ka skveru ispred Doma Vojske.

Teško je predskazati da li se sada suočavamo s konačnim izgledom Trga republike, barem u pogledu saobraćajnog rešenja, ili je reč o koraku ka ostvarenju vizije. Sigurno je jedino da se uslovi za izgradnju sasvim nekomercijalnog objekta od regionalnog značaja na ovoj lokaciji uskoro neće steći. Za to vreme trg mora da potvrdi svoj jedinstveni karakter, koji ne treba zasnivati na njegovoj estetskoj vrednosti, već na ulozi koju je igrao i potencijalima koje poseduje u stvaranju istinskog građanskog prostora, koji bi trebalo da bude ogledalo kako dobre, tako i loše vladavine.

Vuk Z. Bojković,

arhitekta