Једно виђење Трга републике

Од објављивања резултата конкурса за преуређење Трга Републике и делимичне реализације победничког рада, до данас је присутно знатно неразумевање за карактер и значај овог јавног простора. Расправа и аргументација у ширим круговима готово су подударне с општим дилемама каквом друштву и каквим културним обрасцима тежимо. Неретко се притом, и из редова поборника и из редова противника, барата личним наслеђима, схватањима и очекивањима како би овакав простор требало да изгледа и какви елементи морају да га красе, а који су непожељни.

Без прекомерних стега, аутори су пре свега понудили визију коначног изгледа трга, која се заснива на затварању везе ка Калемегдану за колски саобраћај и уоквирењу јединственог простора објектом културе. Тргу је намењена улога флексибилног и одрживог градског простора који је у стању да испуни разноврсне захтеве. Свођење присуства зеленила на високо растиње у складу је са значајем, флексибилношћу и величином расположивог простора и став да нижем и партнером растињу овде није место потпуно је утемељен.

Развојем централног језгра и увећањем пешачке зоне око Кнез Михаилове, потреба за интимним просторима и местима састајања је више него задовољена. Упркос томе и претпоставкама о карактеру трга, још постоје могућности за унапређење квалитета боравка без потребе за прекомерним улагањима. Осим што не нуди довољно засенчених зелених и интимнијих зона, дефинисаност северног обода пешачког платоа једном фреквентном улицом је основни проблем доживљаја трга као угодног пешачког простора. Постављање двоструког реда стабала уз Коларчеву улицу се свакако може разумети као жеља да се платоу да компактнија пропорција, као и да се успостави веза с наслеђеним простором. Иако би троструки ред стабала, о којем се у једном тренутку полемисало, имао јачи учинак, то не би знатно утицало на однос ка Васиној улици.

Намена будућег објекта културе, којем је овде и те како место, свакако ће бити пресудна за његово учешће у животу трга. Имајући у виду циљну групу, која у нашим условима није велика, те режим рада културних институција, поставља се питање да ли ће изградња једног оваквог објекта у функционалном смислу довести до жељеног резултата или ће се само створити нови обод који ће се према тргу пасивно односити, као што је то у случају Народног музеја.

Решење које би једнако позитивно утицало како на садашње стање, чија је дужина трајања неизвесна, тако и на будуће стање, јесте сађење двоструког реда дрвећа уз Васину улицу и повезивање с постојећим уз Коларчеву, како се то у приложеној визуелизацији сугерише. Тиме би се пешачки простор јаче дефинисао и обезбедила већа површина засенчења, док би будући објекат културе, уз услов укидања саобраћаја, добио претпростор за презентацију и сталну поставку на отвореном. Овиме, наравно, полемишем с првонаграђеним и изведеним решењем стављајући примедбу да, иако је у суштини исправан, концепт великог празног простора није довољно промишљен.

Проблем финансирања некомерцијалних објеката свакако је нешто са чим ће се наше друштво и даље суочавати. Имајући то виду, треба трагати за моделима који су се показали као успешни и који су примењени у другим срединама. Пример Хамбуршке филхармоније је више него занимљив. Осим што је превасходно објекат културе, у њему се налази и велики хотел, чиме је атрактивност локације вишеструко искоришћена, а престижан објекат делимично и финансиран. Такав модел је сигурно примењив у нашим градовима. У случају објекта културе на Тргу републике могуће је овакав модел функционално и архитектонски рашчланити постављањем већинских културних садржаја у зони ка тргу, а мањег комерцијалног дела, какав би могао да буде хотел, ка скверу испред Дома Војске.

Тешко је предсказати да ли се сада суочавамо с коначним изгледом Трга републике, барем у погледу саобраћајног решења, или је реч о кораку ка остварењу визије. Сигурно је једино да се услови за изградњу сасвим некомерцијалног објекта од регионалног значаја на овој локацији ускоро неће стећи. За то време трг мора да потврди свој јединствени карактер, који не треба заснивати на његовој естетској вредности, већ на улози коју је играо и потенцијалима које поседује у стварању истинског грађанског простора, који би требало да буде огледало како добре, тако и лоше владавине.

Вук З. Бојковић,

архитекта