Šta gledaju Crnogorci

Može li se u turističku ponudu uključiti i televizijski program? Ako se, kao nešto što se podrazumeva, ne računa pristup širokom izboru satelitskih kanala, onda gost na bilo kojoj tački svog turističkog odredišta kroz lokalni program može mnogo toga da vidi i čuje o mestu odabranom za godišnji odmor. Istovremeno, može da sazna šta gleda lokalno stanovništvo, na primer u Crnoj Gori. Sa dva kanala nacionalne televizije i šest komercijalnih TV stanica, čini se, ponuda bi mogla biti raznovrsna, ali se brzo shvata da je to varka. Sa malim varijacijama, u balkanskom regionu svi gledaju isto, reprizno, bar kad je reč o filmovima i serijama. Sve to deli ista ruka.

Na Prvom kanalu RTCG program počinje u sedam sati ujutro sa „Dobro jutro, Crna Goro”. Vremenska prognoza, osvrt na sinoćne događaje u Budvi i Podgorici, ako ih je bilo. Možda zato što je početak školske godine, mnogo se govori o deci, gostuju lekari, psiholozi, direktori škola, uključuju se gledaoci. Blokovi vesti su oskudni i kratki, političari se retko pojavljuju, valjda dok traje leto (potreban je odmor i njima i narodu), a jedina ličnost čije se izjave i nastupi pedantno beleže je američki ambasador Roderik Mur koji uverava auditorijum da je Crna Gora „kredibilni kandidat za saradnju sa NATO-om”.

Sve je dozirano, nema ničeg što bi uznemiravalo gledaoce, ni dobro ni loše. Ni kad građani protestuju zbog objavljene potrebe da se unište rakete i drugo nagomilano oružje. Ni kad se penzionerima dele obveznice državnog duga. Ni kad hara stomačni virus, osim što se otme poneka izdajnička rečenica neopreznoj, anonimnoj medicinskoj sestri „da ovako nešto nije viđeno” u domovima zdravlja i bolnicama. O susedima i dojučerašnjoj braći retko i samo o skandalima ili provokativnoj političkoj temi kao što raskol u Srpskoj radikalnoj stranci. Sport je na prvom mestu, učesnici Olimpijskih igara u Pekingu, vaterpolisti su dočekani kao kraljevi, bez prekora ili tugovanja zbog neosvojene medalje, a gradonačelnik Podgorice je sugrađanima obećao pet olimpijskih bazena. Da se ovaj sport razvija. Drugi prioritet su kultura i umetnost, festivali i ono što se tamo naziva feštama sa turističkim i kulturnim obeležjima. Skoro je zbunjujući broj emisija o kulturi, a kad ponestanu aktuelni događaji, onda se repriziraju prošlogodišnji razgovori sa umetnicima i ekološke reportaže. Tu već ima kritičkih tonova, recimo, nema strategije u prikupljanju lekovitog bilja, a priroda je tako darežljiva... I zapuštena, ali to se ne kaže.

Izgleda, nema ni mnogo uspeha u prikupljanju obavezne TV pretplate za nacionalni servis pa je smišljen slogan: javni servis, javno dobro – problem shvati, pretplatu plati.

MINIJATURE O OZBILjNOJ MUZICI.–Koncept dodvoravanja publici kroz takozvane popularne sadržaje i jurenje rejtinga potisnuli su sa javnog medijskog servisa u Srbiji emisije koje traže strpljenje i radoznalost, a podrazumevaju negovanje i širenje znanja i kulture.

Višestruko talentovana Katarina Glišić (glumica, voditelj, pijanistkinja, balerina, autor) dosetila se kako da doskoči ovom paradoksu i, uz to, učini nešto za propagiranje ozbiljne muzike. U saradnji sa rediteljem Milanom Kundakovićem, koji ima bogatu biografiju dokumentarnih i naučno-obrazovnih serija, kreirala je ciklus „Iza naslova” za Radio-televiziju Srbije u kojem otkriva male tajne velikih muzičkih dela i njihovih kompozitora. Mudro se opredelila za minijature u koje, pokazalo se, mnogo toga može da se upakuje ako ima šta da se ispriča. A svet ozbiljne muzike je satkan od intriga, izazova, trenutnih promašaja, surevnjivosti, očaja i radosti. Ukratko, beskrajno je uzbudljiv i inspirativan. Takođe, Katarina Glišić s pravom želi da dokaže da je ova muzika prisutna u našem životu više nego što se naslućuje. Da je nastojanje da se od muzičkih klasika pobegne u „ćirilicu” besmisleno i nepotrebno i da se treba prepustiti uživanju u onome što je stvarano i opstajalo kroz vekove, a što zbog obrazovnih predrasuda, uvek ostaje pomalo izmaknuto, kao raskošna trpeza.

A ŠTA POSLE SVADBE. – O rijaliti programu „48 sati –svadba” toliko toga je već rečeno, ali ništa nije pomoglo. Irena Spasić i dalje vitla po Srbiji (i okolnim zemljama) i privenčava, mahom, mlade parove koji pristaju da svoje ljubavne zaplete izlože na uvid drugima. Preskače plotove, obračunava se sa kučićima, gazi blato, mesi torte, kupuje odela i cipele, juri kozmetičarke i frizerke, ispituje rodbinu i deli savete. To je već kliše od kojeg niko ne uspeva da pobegne.

Pošto je agencija „Emoušn” koja potpisuje ovaj projekat usrećila RTS sa toliko svadbi i veselja, možda je došlo vreme da se sada krene tragom emitovanih reportaža i proveri šta se dogodilo sa onima koji su pristali da svoje porodične svečanosti pretvore u javnu zabavu. Da li su zajedno, jesu li srećni, imaju li prinovu, šta im je doneo bračni zavet. Da se proveri kako živi onaj bračni par o kojem se svojevremeno toliko govorilo, a povodom njihovog, tadašnjeg priznanja da umesto poljubaca češće razmenjuju šamare.