Zavetno ćutanje

Bilo je onako kako smo predvideli. Rejting je probio plafon. Medijska podmetaljka kako haški tužilac Serž Bramerc budno prati seriju „Moj rođak sa sela” i ima izvesne primedbe na sadržaj, pogotovo na ponašanje nekih od glavnih junaka, pokazala se kao izuzetno delotvorna. Sumnja kako javni servis ideološki luta i prikazuje sadržaje na antihaškoj platformi, kao i prizore razmimoilaženja između obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi u ispunjavanju prihvaćenih obaveza, delovala je kao dosoljavanje vruće kaše... Serž Bramerc je ostao bez teksta. U međuvremenu, neki od urednika su doživeli nervni slom i pisali pisma redakcijama. Glumci su se zbunili i zamucali u izjavama jer nisu imali pojma kakvu seriju snimaju, a pisac Radoslav Pavlović i reditelj Marko Marinković su stekli reputaciju problematičnih autora. Ništa bolje nije moglo da im se desi.

Sve o nepodobnosti „Mog rođaka sa sela” plasirano u javnosti, kako je rečeno, iz šeretskih razloga, donelo je fantastičan rejting ovoj seriji u nedelju na Prvom programu RTS. Sedmu epizodu premijerno je pratilo više od tri miliona gledalaca što je rejting veći od 33 odsto. Rekord je zabeležio i Dnevnik koji su mnogi gledali u očekivanju nagrđene serije. Sve se zgodno sklopilo.

ZAKON NEMINOVNOSTI. – Tako je RTS još jednom potukao konkurenciju do nogu, što će mu, uz ostale programske skokove (Pesmu Evrovizije, prenose sa Olimpijskih igara iz Pekinga, seriju „Selo gori, a baba se češlja”) ponovo doneti titulu najgledanije televizije 2008. godine. RTS zaista postaje fenomen. Budući da u većini evropskih zemalja javni TV kanali imaju ozbiljne probleme sa gledanošću i teško se bore sa konkurentnim, komercijalnim kanalima, RTS-ovo pobijanje „zakona neminovnosti” postaje primer za ugled televizijama u regionu. I šire. O odabranim metodama sa kojima se drugi ruše, a javni servis uzdiže, nema šta da se kaže, kad je već na svim nivoima postalo legitimno geslo da cilj opravdava sredstvo.

Dakle, dignut je na noge veliki auditorijum. Serija se, inače, baš „zalepila” za publiku. I kritičari su je dosta hvalili, iako nije humoristička. Samo je šteta što je toliko gledana sedma epizoda bila tanka, prelazna, razvučena i praznjikava. Tako se namestilo. Zbivanja su, sa likova Dragčeta kojeg tako ubedljivo „kuguarski” igra Dragan Jovanović i potpukovnika Vranića kojeg je dramski ozbiljno shvatio Vojin Ćetković, izmeštena na gorku sudbinu popa, u tumačenju Nebojše Glogovca, a koga razapinju ljubomorna žena (Dušanka Stojanović) i navalentna ljubavnica (debi Jadranke Jovanović).

Posle svega viđenog i napisanog, lažnog i istinitog, gledaocima savetujemo punu budnost. Svašta tu još može da se desi. I u seriji i oko nje. Što bi narod rekao, igranka je bez prestanka, a rejting je opasna zamka.

KO JE OVDE LUD. – I na TV Pink se izvode okretne i druge igre. Nije reč o muzičko-zabavnom ciklusu „Plesom do snova”, u kojem se zna ko je bolje igrao engleski valcer a ko argentinski tango, već o iznenadnom zaokretu koji je srušio satiričnu komediju kratkog daha „Ko je ovde lud”. Emitovana je samo dva dana i zamenjena je reprizom „Mješovitog braka” i parodijom „Racionalni dnevnik”. Velika rupa koja je nastala dodatno je još „začepljena” nepoderivom komedijom Siniše Pavića i Miće Miloševića „Tesna koža”, u sredu uveče.

Iza „Ko je ove lud” je zabavljački autoritet Bogoljuba Mitića Đoše koji se pojavljuje kao izvršni producent i jedan od glavnih likova u „ustanovi za nezbrinute mozgove”. Bila su dovoljna dva kruga prikazivanja da „ludnica o ludnici” nestane sa programa i da se konstruiše šala-pitalica: ima li nešto gore od „ Naše mala klinike”? Ima, „Ko je ovde lud”.

Proces ukidanja zlosrećne serije protekao je u zavetnom ćutanju onih koji su je i stavili na program. Kritika i publika još nisu stigli ni da se zaprepaste ni da se zapitaju: šta ovo bi? Pinkovci su sami sebi presudili.

Oni koji potpisuju „Ko je ovde lud” nisu se provukli, a „Kursadžije” prolaze, niko ih ne dira. Čak se uzdižu do „metafore čiste srpske duše”. Ostaju i opstaju kao živi dokaz da ovaj auditorijum može da apsorbuje i toleriše veliku dozu prostakluka i primitivizma kao autentičan humor, sve zavisi od upornosti sa kojom se presuje publika. Ko to može racionalno da objasni? A možda i za promašaj „Ko je ovde lud” važi već pomenuto: ništa bolje nije moglo da se desi.