Deca odrastaju u svetu bez moralnog kompasa

76. KAN

Kan – Nezaboravni Han Solo iz Lukasovih „Ratova zvezda” i još nezaboravniji Indijana Džons u dugovečnom Spilbergovom serijalu – holivudski glumac Harison Ford, primio je u Kanu počasnu „Zlatnu palmu” za sveukupnu karijeru.

Na crvenom tepihu pojavio se sa kompletnom ekipom filma, petog nastavka čuvene sage pod nazivom „Indijana Džons i artefakt sudbine”, koji je režirao Džejms Mangold. Zvanično u bioskope širom sveta novi „Indijana Džons” stiže 29. juna, u našoj zemlji takođe, zahvaljujući nominaciji srpske distributerske kuće „MegaCom Films”, koja je zastupnik „Diznija” u Srbiji. Ekskluzivni intervju za „Politiku” sa Harisonom Fordom vodili smo u Hotelu „Karlton”, pod budnim okom agencije za publicitet DDA...

Kako ste se osećali kada ste se vratili peti put u kožu Indijane Džonsa?

Nisam nešto posebno osećao, ali je nekako bilo potrebno da dovršimo tu vrstu ljudske priče o životu. Pošto smo proveli 40 godina sa ovim tipom, a to je skoro ceo život, želeo sam da ga vidite kako se suočava sa izazovom starosti i da se sada njegova avantura svede na grad i na njegovo profesorsko mesto na katedri arheologije. Iako veoma cenim podučavanje, vrednost Indijaninog podučavanja se očigledno gubila u očima studenata kojima predaje. Njih ne zanima toliko prošlost, nego njihova budućnost. Oni još ne shvataju da je njihova budućnost izgrađena na našoj prošlosti i svet tu prošlost zna. Otuda ta emocionalna i dramska vrednost prvog dela filma. Tih prvih 20 minuta filma nisu tu samo da bi podstakli nostalgiju na originalne likove koji još žive, već i da podsete da još uvek postoje i beli i crni šeširi, dobri i oni ljudi kojima se ne treba diviti. Oni ne završavaju priče, a protiv te vrste zla se još uvek bori.

Dosta je vremena prošlo od prvih avantura i akcija vašeg Indija, i tih prvih 20 minuta filma njegove mladosti imaju poseban značaj?

Da, ali najviše su u funkciji pokazivanja da svet više nije crno-beli. To su sada nijanse sive, komplikovano je, a ova deca u određenoj meri odrastaju u svetu bez moralnog kompasa. I onda je u ovom poslednjem delu „Artefakt sudbine” uveden lik mlade Helene Šo, koju igra Fibi Voler-Bridž. Taj lik predstavlja artikulaciju takve stvarnosti, a odnos između njenog i mog lika jedan je od onih najdubljih odnosa koje je ova serija stvorila i prikazala.

U svim filmovima iz serijala o „Indijani Džonsu” nekako je uvek glavni pokretač bila potraga za znanjem i boljim razumevanjem sveta, a sada vidimo predstavnicu mlade generacije koja ima druge motive?

Da, početak filma je delom kinotečki, „arhivski” i svedoči o radosti lova na naučna otkrića i borbu sa nacističkim zlikovcima. Radnja filma smeštena je u 1969. godinu, ali evo mene koji ne mogu više da radim tu vrstu potrage jer moje telo to ne može da podnese, a ni svet mi više ne pruža te mogućnosti. I tako sada film ima gomilu drugih izbora. Mislim da moj Indi nije prestao da brine i želi da uči o svetu, ali mnogih više nema. Markus je otišao, njegova žena je otišla, njegov sin je otišao, svet se promenio.

Stvarnost je drugačija?

Da, a u toj stvarnosti je najkonkretnije prisustvo moje starosti. I želeo sam da film bude o tome, jer je to ono čime se trenutno bavim. To me pokreće i generiše, stimuliše moju maštu. To je ono zbog čega sam na toj sceni.

Da li se sećate kakva su bila vaša očekivanja od Spilbergovog „Indijane Džonsa” 1981. godine i jeste li mogli da pretpostavite ovoliku njegovu dugovečnost?

Nikada nisam pomislio da će trajati 40 godina. Gledaoci su mislili da je moguće. Ja sam samo želeo da ulepšam dan nekim stepenom samopoštovanja. To se obično dešava kada postoji veza sa veoma jakim filmskim stvaraocem. I imao sam tu sreću da radim sa starom školom i bilo je kul. Išao sam u „predškolsku ustanovu” sa filmskim gigantima, a onda se svet promenio i tu je ta nova traka genija. Moja sreća je što sam mogao da učim od tako sjajnih „nastavnika” kakvi su Kopola, Lukas, Spilberg, Ridli Skot, Endru Dejvis i drugi iz te stare garde. Način na koji oni doživljavaju film menja me svaki put.

Ima jedna rečenica u filmu koja mi još odzvanja u glavi, a to je kada lik nekadašnjeg naciste Jirgena, u tumačenju Madsa Mikelsena, kaže: „Amerikanci nisu dobili rat, već ga je Hitler izgubio.” Šta mislite o tome?

Ne osećam da mogu da odgovorim na ovo pitanje.

Postavljam ga zato što nacizam i dalje postoji, a nacistu vidimo i u filmu.

Džejms Mangold i ja smo razgovarali pre nego što je počelo snimanje o raznim linijama dijaloga. Video sam mnogo stvari u svom životu, ali to ne mogu da objasnim. Ne mogu da objasnim zašto to još uvek postoji i zašto se to toleriše. Ne mogu da objasnim ni zašto sada sedimo ovde kada se u blizini, u Evropi, vodi rat i mi to dozvoljavamo i glumimo kao da se ništa ne dešava. I ako verujete u nešto ne obraćajući pažnju na složenost, gde smo mi? Mi smo svrsishodno razdvojeni, komercijalni proces nas je podelio. Ako se ne okupimo i to ne prekinemo, to će biti kao da pozoveš đavola na venčanje. To jednostavno ne možete. Hranite time mase dan za danom, stvarate ovu gorčinu i ovaj bes i ovu podvojenost i ovaj diskontinuitet u čovečanstvu. To je nemoguće i zato se saberite prijatelji. Ali ono što spaja ljude na dva sata jeste uobičajeno ljudsko iskustvo, emocionalno iskustvo u bioskopskom mraku ili uz dobru muziku. Hajde da se vratimo u bioskope, a onda da pokušavamo da zagrejemo dušu jedni drugima.

„Indijana Džons” je Spilbergovo čedo. Da li vam je bilo čudno što nije bio na setu?

Džejms Mangold je imao više susreta sa njim pre nego što je sve započeto i jasno je da su Spilbergovi otisci prstiju svugde na ovom filmu. Mi imamo tu dugu vezu, Stiven Spilberg i ja, i mislim da smo i Mangold i ja u „Artefaktu sudbine” pratili taj njegov DNK. Mislim da je Spilberg ovim zadovoljan kao producent. I Lukas je zadovoljan, zadovoljan sam i ja.