Kako je ordonans Mihailo usnio svoju pogibiju

Armija carskog veličanstva, posle duge i žilave borbe samo sa srpskim zaštitničkim odredima, s mukom je uspela da pređe Drinu, a potom je naročito jak pritisak izvodila na liniji planina Gučevo–Jagodnja, gde su pojedini položaji više puta prelazili iz ruke u ruke.

„Tih kritičnih dana septembra 1914, moj ordonans Mihailo, kršni sin Podgorine, jednom pred sami polazak na juriš priđe mi i reče: „Molim vas, oslobodite me samo danas od juriša.” Kada sam ga upitao zašto, on mi odgovori: „Noćas sam sanjao rđav san i sve mi se sluti...” Videći ga neobična pogleda, svog zelenog u licu i lutajućeg pogleda, što mu se do tada nikada nije dešavalo, a i zbog više nego kritične situacije, jer se ginulo bez mere i sažaljenja, učinih mu po molbi, a ja sa ostalima kretoh na juriš, zapisao je u „Ratnom pomeniku”, kapetan Evgenije S. Jovčić, te nastavlja opisom žestoke borbe „za svaku stopu rodne grude, pod uraganom ubistvene vatre”. Najzad, i po cenu velikih žrtava, bezimeni ćuvik bi osvojen, ali usled jake neprijateljske vatre ne i zdržan, pa se vojska povuče na polazni položaj za novi juriš.

     Jovčić dalje zapisuje da Mihaila na veliko iznenađenje ne zateče tamo gde ga je ostavio, što mu je dalo povoda da sumnja da mu se ipak nekakvo zlo dogodilo. No vremena za misli nije bilo, jer već sutradan narediše ponovo juriš na isti položaj, „koji preduzesmo i izvršismo, pod još težim okolnostima nego li prethodni”.

     „Puzajući u opštoj paljbi na obe strane polegnem se za jedan leš poginulog druga. Pritajim se i čekam priliku da jurnem dalje, ali pogled mi zastade na poznatom licu. Bio je to Mihailo. Ležao je hladan i ukočen, što je značilo da je još prethodnog dana poginuo. Kad se sve završilo, zapanjen tim prizorom, koji nisam mogao da odagnam, lupao sam glavu da bih doznao, zbog čega je samo išao na juriš, kad sam ga istog bio oslobodio. I da mi kraičak virećeg pisma iz džepa njegova šinjela ne priskoči u pomoć, tajna bi ostala neobjašnjena. Ali kada ga otvorih, između ostalog pročitah i ovo:

„Draga Smiljo, noćas sam rđav san usnio. S toga zamolih moga komandira da me samo danas oslobodi juriša. On, dobar neki čovek, odobrio mi. Ali čim naši grunuše na juriš, nasta pravi pakao od pucnjave, urlikanja i klanja na bajonet. Jauci ranjenika i kuknjava za pomoć parali mi i uši i dušu, a kad proneše i našeg potporučnik Živka, teško ranjenog, meni se smrče pred očima. Bilo me stid i sramota pred samim sobom, što izostah iza ostalih drugova, stoga odlučih da i ja odjurim našima u pomoć, pa i da znam da ću sigurno poginuti. Ali pre tog, evo pišem ti ovo nekoliko reči, da te uverim da i ja nisam kukavica. Da ne žališ, ako poginem za svoga kralja i otadžbinu, već da gajiš našeg Rajka, da i on bude dostojan sin svoga oca. Zbogom, Mihailo.”

„Sadržina ovog pisma bila je dovoljna da objasni slučaj mog posilnog Mihaila, nastavlja kapetan. „On je iako podložan toliko ukorenjenom sujeverju u našem narodu, ipak prenebregao svoj život, samo da bi u kritičnom momentu dragovoljno pritekao svojim drugovima u pomoć. Slava mu i ovoga puta i hvala! Mlade naše generacije ugledajte se na Mihaila i ovaj njegov lepi primer osećaja druželjublja i požrtvovanja. Jer, ne zna se, šta se u skoroj budućnosti može dogoditi”, poručio je u svom ratnom sećanju, krajem tridesetih godina prošlog veka, kapetan Evgenije S. Jovčić.