Како је ордонанс Михаило уснио своју погибију

Армија царског величанства, после дуге и жилаве борбе само са српским заштитничким одредима, с муком је успела да пређе Дрину, а потом је нарочито јак притисак изводила на линији планина Гучево–Јагодња, где су поједини положаји више пута прелазили из руке у руке.

„Тих критичних дана септембра 1914, мој ордонанс Михаило, кршни син Подгорине, једном пред сами полазак на јуриш приђе ми и рече: „Молим вас, ослободите ме само данас од јуриша.” Када сам га упитао зашто, он ми одговори: „Ноћас сам сањао рђав сан и све ми се слути...” Видећи га необична погледа, свог зеленог у лицу и лутајућег погледа, што му се до тада никада није дешавало, а и због више него критичне ситуације, јер се гинуло без мере и сажаљења, учиних му по молби, а ја са осталима кретох на јуриш, записао је у „Ратном поменику”, капетан Евгеније С. Јовчић, те наставља описом жестоке борбе „за сваку стопу родне груде, под ураганом убиствене ватре”. Најзад, и по цену великих жртава, безимени ћувик би освојен, али услед јаке непријатељске ватре не и здржан, па се војска повуче на полазни положај за нови јуриш.

     Јовчић даље записује да Михаила на велико изненађење не затече тамо где га је оставио, што му је дало повода да сумња да му се ипак некакво зло догодило. Но времена за мисли није било, јер већ сутрадан наредише поново јуриш на исти положај, „који предузесмо и извршисмо, под још тежим околностима него ли претходни”.

     „Пузајући у општој паљби на обе стране полегнем се за један леш погинулог друга. Притајим се и чекам прилику да јурнем даље, али поглед ми застаде на познатом лицу. Био је то Михаило. Лежао је хладан и укочен, што је значило да је још претходног дана погинуо. Кад се све завршило, запањен тим призором, који нисам могао да одагнам, лупао сам главу да бих дознао, због чега је само ишао на јуриш, кад сам га истог био ослободио. И да ми краичак вирећег писма из џепа његова шињела не прискочи у помоћ, тајна би остала необјашњена. Али када га отворих, између осталог прочитах и ово:

„Драга Смиљо, ноћас сам рђав сан уснио. С тога замолих мога командира да ме само данас ослободи јуриша. Он, добар неки човек, одобрио ми. Али чим наши грунуше на јуриш, наста прави пакао од пуцњаве, урликања и клања на бајонет. Јауци рањеника и кукњава за помоћ парали ми и уши и душу, а кад пронеше и нашег потпоручник Живка, тешко рањеног, мени се смрче пред очима. Било ме стид и срамота пред самим собом, што изостах иза осталих другова, стога одлучих да и ја одјурим нашима у помоћ, па и да знам да ћу сигурно погинути. Али пре тог, ево пишем ти ово неколико речи, да те уверим да и ја нисам кукавица. Да не жалиш, ако погинем за свога краља и отаџбину, већ да гајиш нашег Рајка, да и он буде достојан син свога оца. Збогом, Михаило.”

„Садржина овог писма била је довољна да објасни случај мог посилног Михаила, наставља капетан. „Он је иако подложан толико укорењеном сујеверју у нашем народу, ипак пренебрегао свој живот, само да би у критичном моменту драговољно притекао својим друговима у помоћ. Слава му и овога пута и хвала! Младе наше генерације угледајте се на Михаила и овај његов лепи пример осећаја дружељубља и пожртвовања. Јер, не зна се, шта се у скорој будућности може догодити”, поручио је у свом ратном сећању, крајем тридесетих година прошлог века, капетан Евгеније С. Јовчић.