Rojevi „šizmatika” stigli na Jadran

Dugotrajni Kandijski rat (1645–1669), između Republike Venecije (Mletaka) i Osmanske imperije, prilično je promešao etničke i verske karte dalmatinskog i zetskog (crnogorskog) primorja i njihovog planinskog zaleđa.

Mletačke trupe već prvih godina rata zauzimaju široki prostor oko Zadra, a nešto kasnije i stratešku tvrđavu Klis iznad Splita.

Tada čitave „mase” ili „rojevi” Srba iz zaleđa, s turskog terena, podsticani od mletačkih vlasti, naseliše okolinu Splita, Šibenika, Zadra, Skradina i Nina, kao i ostrva, najviše Hvar. U zetskom primorju srpski doseljenici najviše stižu u poslednjem periodu rata.

Te srpske skupine (rodovi) koje mletački dokumenti pominju kao „srpske Morlake” (Morlachi Serviani) sačekali su njihovi sunarodnici, prebezi iz prethodnog doba, delom pokatoličeni. Mlečani su dobro znali koga zovu u goste. Morlački montanjari ubrzo su postali udarna, uskočka vojska u Kandijskom i narednim ratovima s Turcima, u  Morejskom (1684–1699) i Malom morejskom (1714–1718).

Ali, za jednu drugu silu, katoličku crkvu, novi Morlaci bili su neželjeni dođoši.

Papska Kongregacija za propagandu vere (dalje: Propaganda), u svom doktrinarnom poslu unijaćenja „šizmatika” (pravoslavnih) zgusnula je odbranu, a dalmatinsko sveštenstvo, najviše zbog drčnosti i gordosti novih Morlaka, našlo se u stanju kulturološkog šoka.

Slikovite epizode ove priče prenosimo iz izvorne istorijske građe (najviše iz arhiva Propagande) koju je obradio naš znameniti istoričar Jovan Radonić („Rimska kurija i južnoslovenske zemlje”, 1950).

U svom raportu, ninski biskup F. Andronik piše 1660. kako se završio njegov pokušaj „katihiziranja” Morlaka: „Rekli su mi da oni veruju i da će do kraja života verovati u ono čemu ih uče sveti oci pravoslavne crkve, a odbacuju sve što se protivi tom verovanju”.

Maloruski unijatski monah Pavlin Demski, misionar Propagande sa sedištem u Kotoru, žali se 1650. rimskoj centrali na „surovi i tvrdoglavi narod koji mnogo mrzi latinski klir” i njihove popove „čije znanje počiva na dugačkoj bradi”.

Anonimni, dalmatinski katolički prelat oko 1648. referiše Propagandi stanje stvari sastavom „Zablude srpske šizme”.

Propagandinog izveštača, „zagriženog mržnjom” (Radonić) naročito se dojmila „šizmatička” prepotencija:

– Desi se, katkad, da poneki kaluđer poseti katoličku crkvu, ali on ulazi u nju ne s poštovanjem i smirenošću, nego uzdignute glave, prkosno i s preziranjem. Pravoslavni sveštenici i kaluđeri zabranjuju svojim vernima ulaz u katoličke crkve, a kazne one koji se služe osvećenom vodom. Groze se naših oltara, a ako se njima, katkad, i posluže, dobro ih operu i ponovo osvete.

Konstruišući paralele između srpskog pravoslavlja i albigneza (katara), anabaptista, pa čak i afričkih donatista iz 4. veka, anonim, preneražen, kaže da, dok se katolici, na krštenju, pitaju „da li se odričeš đavola, njegovih dela i svih njegovih svečanosti”, oni (morlački sveštenici) pitaju „da li se odričeš rimskog pape, posta u subotu i latinskog krsta”!

Stari i novi Morlaci raširili su se u šumi katoličkih dijeceza (biskupija i nadbiskupija) na uskom pojasu venecijanske jadranske teritorije. Stigli su u prozelitski ambijent kotorske, splitske, zadarske, šibenske, makarske, ninske, skradinske i trogirske dijeceze. Gradovi i okolina vrveli su od kanonika, popova, mrkih i crnih franjevaca, belih fratara (dominikanaca) i brojnih monahinja raznih redova.

Postupanje rimske Propagande, taktično i metodično, bilo je s one strane mržnje, posvećeno strateškom cilju i veri u moć vremenskog žrvnja.

U južnom (danas crnogorskom) primorju, u to vreme, misionarili su Propagandini izaslanici (pomenuti Demski i don Pavle Paskvali), ali impresario, „pouzdanik” tog posla bio je opat iz Perasta Andrija Zmajević, poreklom iz Njeguša, pitomac i dvostruki doktor kolegija Propagande, književnik i intimus mnogih srpskih vladika, između ostalih, potonjeg sveca Vasilija Ostroškog i kasnijeg patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića.

U Dalmaciji, nije bilo lika takvog formata, pa je Propagandina kadrovska politika bila na klackalici.

Don Ivan Božanović, najviše zbog znanja jezika, bio je Propagandin izbor za okolinu Splita. Izgleda da je, kao „misionar za Morlake” imao značajne uspehe u Klisu, Vranjicu i mestu Saso (Sasso).

Oprečni izveštaji o njemu kandidovali su ga za zvezdu ove priče. Ovaj „vešti, okretni, drski, lukavi, prepredeni, ali u ophođenju simpatični” pop bio je reprezent vremena u kojem su se množili manipulanti, opsenari, pustolovi.

„Svoje” Morlake portretisao je kao „dobre hrišćane” koji su „stalno pod oružjem”, voljne da se „zaleću” (uskaču) u turske krajeve odakle dovode tursko roblje, a ponekad i hrišćansko.

Mletački carinici, hladno su, bez prigovora, udarali decimu (deset odsto) na sav taj razbojnički plen, pa čak i na robove hrišćane.

Splitski kanonici i viđeniji građani denuncirali su Rimu preduzimljivog Božanovića da trguje robljem, da zelenaši, kao i da zavodi dumne (časne sestre) samostana svetog Rajnerija, obasipajući ih poklonima i odvodeći ih u privatnu kuću pod vidom klauzure (izolacije).

Don Ivana nije ubilo obrazovanje, izveštaji mu nisu bili baš pismeni,  ćirilica nečitka, ali je znao znanje, tipujući na morlačku sujetu i maniju kićenja: on 1. 10. 1653. moli Kongregaciju da mu pošalje 20 srebrnih medalja koje će podeliti srpskim starešinama, što će, lucidno rezonuje pop, privući i druge morlačke glavare da pređu sa turskog na mletačko zemljište.

(Sutra: Katoličke devojke „uskaču” za Morlake)