Ројеви „шизматика” стигли на Јадран

Дуготрајни Кандијски рат (1645–1669), између Републике Венеције (Млетака) и Османске империје, прилично је промешао етничке и верске карте далматинског и зетског (црногорског) приморја и њиховог планинског залеђа.

Млетачке трупе већ првих година рата заузимају широки простор око Задра, а нешто касније и стратешку тврђаву Клис изнад Сплита.

Тада читаве „масе” или „ројеви” Срба из залеђа, с турског терена, подстицани од млетачких власти, населише околину Сплита, Шибеника, Задра, Скрадина и Нина, као и острва, највише Хвар. У зетском приморју српски досељеници највише стижу у последњем периоду рата.

Те српске скупине (родови) које млетачки документи помињу као „српске Морлаке” (Morlachi Serviani) сачекали су њихови сународници, пребези из претходног доба, делом покатоличени. Млечани су добро знали кога зову у госте. Морлачки монтањари убрзо су постали ударна, ускочка војска у Кандијском и наредним ратовима с Турцима, у  Морејском (1684–1699) и Малом морејском (1714–1718).

Али, за једну другу силу, католичку цркву, нови Морлаци били су нежељени дођоши.

Папска Конгрегација за пропаганду вере (даље: Пропаганда), у свом доктринарном послу унијаћења „шизматика” (православних) згуснула је одбрану, а далматинско свештенство, највише због дрчности и гордости нових Морлака, нашло се у стању културолошког шока.

Сликовите епизоде ове приче преносимо из изворне историјске грађе (највише из архива Пропаганде) коју је обрадио наш знаменити историчар Јован Радонић („Римска курија и јужнословенске земље”, 1950).

У свом рапорту, нински бискуп Ф. Андроник пише 1660. како се завршио његов покушај „катихизирања” Морлака: „Рекли су ми да они верују и да ће до краја живота веровати у оно чему их уче свети оци православне цркве, а одбацују све што се противи том веровању”.

Малоруски унијатски монах Павлин Демски, мисионар Пропаганде са седиштем у Котору, жали се 1650. римској централи на „сурови и тврдоглави народ који много мрзи латински клир” и њихове попове „чије знање почива на дугачкој бради”.

Анонимни, далматински католички прелат око 1648. реферише Пропаганди стање ствари саставом „Заблуде српске шизме”.

Пропагандиног извештача, „загриженог мржњом” (Радонић) нарочито се дојмила „шизматичка” препотенција:

– Деси се, каткад, да понеки калуђер посети католичку цркву, али он улази у њу не с поштовањем и смиреношћу, него уздигнуте главе, пркосно и с презирањем. Православни свештеници и калуђери забрањују својим вернима улаз у католичке цркве, а казне оне који се служе освећеном водом. Грозе се наших олтара, а ако се њима, каткад, и послуже, добро их оперу и поново освете.

Конструишући паралеле између српског православља и албигнеза (катара), анабаптиста, па чак и афричких донатиста из 4. века, аноним, пренеражен, каже да, док се католици, на крштењу, питају „да ли се одричеш ђавола, његових дела и свих његових свечаности”, они (морлачки свештеници) питају „да ли се одричеш римског папе, поста у суботу и латинског крста”!

Стари и нови Морлаци раширили су се у шуми католичких дијецеза (бискупија и надбискупија) на уском појасу венецијанске јадранске територије. Стигли су у прозелитски амбијент которске, сплитске, задарске, шибенске, макарске, нинске, скрадинске и трогирске дијецезе. Градови и околина врвели су од каноника, попова, мрких и црних фрањеваца, белих фратара (доминиканаца) и бројних монахиња разних редова.

Поступање римске Пропаганде, тактично и методично, било је с оне стране мржње, посвећено стратешком циљу и вери у моћ временског жрвња.

У јужном (данас црногорском) приморју, у то време, мисионарили су Пропагандини изасланици (поменути Демски и дон Павле Пасквали), али импресарио, „поузданик” тог посла био је опат из Пераста Андрија Змајевић, пореклом из Његуша, питомац и двоструки доктор колегија Пропаганде, књижевник и интимус многих српских владика, између осталих, потоњег свеца Василија Острошког и каснијег патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића.

У Далмацији, није било лика таквог формата, па је Пропагандина кадровска политика била на клацкалици.

Дон Иван Божановић, највише због знања језика, био је Пропагандин избор за околину Сплита. Изгледа да је, као „мисионар за Морлаке” имао значајне успехе у Клису, Врањицу и месту Сасо (Sasso).

Опречни извештаји о њему кандидовали су га за звезду ове приче. Овај „вешти, окретни, дрски, лукави, препредени, али у опхођењу симпатични” поп био је репрезент времена у којем су се множили манипуланти, опсенари, пустолови.

„Своје” Морлаке портретисао је као „добре хришћане” који су „стално под оружјем”, вољне да се „залећу” (ускачу) у турске крајеве одакле доводе турско робље, а понекад и хришћанско.

Млетачки цариници, хладно су, без приговора, ударали дециму (десет одсто) на сав тај разбојнички плен, па чак и на робове хришћане.

Сплитски каноници и виђенији грађани денунцирали су Риму предузимљивог Божановића да тргује робљем, да зеленаши, као и да заводи думне (часне сестре) самостана светог Рајнерија, обасипајући их поклонима и одводећи их у приватну кућу под видом клаузуре (изолације).

Дон Ивана није убило образовање, извештаји му нису били баш писмени,  ћирилица нечитка, али је знао знање, типујући на морлачку сујету и манију кићења: он 1. 10. 1653. моли Конгрегацију да му пошаље 20 сребрних медаља које ће поделити српским старешинама, што ће, луцидно резонује поп, привући и друге морлачке главаре да пређу са турског на млетачко земљиште.

(Сутра: Католичке девојке „ускачу” за Морлаке)