Katoličke devojke „uskaču” za Morlake

Papska Kongregacija za propagandu vere (širenje katolicizma), osnovana 1622. godine, već 1642. pružila je pipke do sedišta Pećke patrijaršije gde je njen elitni misionar Frančesko Leonardi pregovarao sa srpskim patrijarhom Pajsijem Janjevcem o mogućoj uniji srpske i rimske crkve.

Ali, samo nekoliko godina kasnije, izbijanjem tursko-mletačkog, Kandijskog rata, 1645. godine, Propaganda se našla u defanzivi: na mletačke posede u Dalmaciji i južnom, crnogorskom primorju, stigle su, iz jadranskog zaleđa, srpske, pravoslavne skupine (rodovi, bratstva), koje su Mlečani zvali „srpski Morlaci” (italijanska transkripcija vizantijskog termina Mavrovlasi) zbog dominantnog, stočarskog načina privređivanja. Brđani koji se ne razdvajaju od oružja, večno spremni za uskočko-hajdučku akciju (paralelni  način sticanja dobara), bili su Mlečanima neophodni vojnički „rod” koji će kontrirati  turskoj pograničnoj, lakoj konjici (akindžijama) raspoređenoj po krajištima (serhatima).

Ti, kopneni uskoci, svojom uskočko-hajdučkom formulom ratovanja, postali su mletački pandan akindžijama. I jedni i drugi, bili su jurišne trupe koje su izvodile prekogranične brze prodore i duboke upade, pljačkajući i paleći useve i naselja na protivničkom terenu.

Morlačka vojska ratuje „o svom ruhu i kruhu”, samofinasirajući se plenom. Zgodno za Latine.

Mletačka uprava lavirala je između njima dragocenog morlačkog korpusa i lokalnog katoličkog klira, odnosno njihovih permanentnih akcija unijaćenja, katoličenja i suzbijanja „šizmatičnih” (pravoslavnih) vernika i sveštenika.

Mlečani su balansirali taj verski rivalitet, držeći konflikt u stanju  niskog intenziteta.

Za ovu priču koristimo se dokumentima iz arhiva Propagande koje je u svojoj studiji „Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od 16. do 19. veka” (1950) citirao i analizirao istoričar Jovan Radonić.

Tako zadarski biskup Teodosije javlja prefektu Propagande kardinalu Barberiniju da je, uz pomoć generalnog providura Kornara, zatvorio u jednu od zadarskih kula kaluđera Mihaila koji je „postavljen za episkopa”. Teodosije kaže kako je „taj episkop stalno bunio narod”, da je zatočen već šest meseci i da još nije ispitan, ni izveden pred sud.

Morlački su odgovorili podizanjem pravoslavne crkve u zaleđu Zadra, na „zaprepaštenje” Teodosija i bez dozvole Mlečana.

S druge strane, kardinal Astali 14. 12. 1661.  podnoseći Propagandi referat o prilikama u Dalmaciji, kaže da se akciji katoličenja „energično usprotivilo pet kaluđera u okolini Zadra” kojima, kaže referent, „ne možemo ništa” jer ih vlasti štite „zbog ratnih zasluga”.

U „izbegličkom” (morlačkom) selu Stobreg (danas predgrađe Splita, Stobreć) kaluđer Nikola Knežević „seje svoje đavolsko seme po narodu” uprkos „zabrani generalnog vikara”, piše Propagandi splitski misionar don Ivan Božanović.

Međutim, najveća muka za misionare i biskupe stiže iza leđa prednjih položaja, iz sopstvene pozadine, odakle se nižu autogolovi epidemijskih razmera. Sekretarijat Propagande biva zatrpan paničnim raportima. Radonić sumira analizu pristiglu 9. 5. 1661:

– Kongregaciju za propagandu naročito je uznemiravalo to što mnoge katoličke devojke „uskaču” za stasite Morlake koji se žene njima i prevode ih u pravoslavnu veru. Pokušano je da se preko mletačkih vojnih vlasti tome stane na put, ali mletački vojni zapovednici ne samo da se nisu odazvali želji rimokatoličkih crkvenih krugova, nego su ih čak i ismevali.

Kongregacija je ovu nevolju krstila kao „najveći nered” (maggior disordine) kojeg izazivaju „brojni mladi brđani” (molti giovani montagnoli) stigli „od Srbije”.

U ratnoj zavetrini odigravala se parauskočka, erotska epopeja.

Šibenski biskup, oko 1660. izveštava Propagandu da je, čak, posetio gradsku pravoslavnu crkvu i tamo propovedao i poučavao mlade Srbe da „ne kradu rimokatoličke devojke”.

Pomenuti biskup Teodosije, u pismu iz Venecije, 26. 7. 1664. moleći Propagandu za lek od ove pošasti, traži dvojicu jezuita koji bi isključivo ordinirali među Srbima „koji kradu katoličke devojke, žene se njima, pa ih obraćaju lažnim brakovima u đavolju veru”.

Teodosijeva dojava pročitana je 22. septembra iste godine na sednici Propagande gde je odlučeno da se od jezuitskog reda zatraže misionari koje potrebuje Teodosije.

U Boki, po selima u okolini Risna, morlački došljaci podižu sirotinjske crkvice od suvozidina (muro secco), ali im to ne smeta da osvoje srca katoličkih udavača. Kad je Propaganda saznala za tu praksu, zahteva 1663. od kotorskog biskupa i mletačkih vlasti da zabrane Srbima prevođenje tih nevesta u pravoslavlje.

Katoličke devojke, za razliku od Propagande i intolerantnih biskupa, imale su kreativni odgovor na morlački izazov, na slavu temeljnog hrišćanskog imperativa: ljubi bližnjeg svoga!

Svakako šampionska vest bila je da je među srpskim pridošlicama (haiduci scismatici di rito serviano) i hajduk  Goliavin kojeg Radonić identifikuje kao Dijete Grujicu iz narodnih pesama. U Rim je javljeno je da je on oterao zakonitu ženu, s kojom ima tri sina, i doveo „mladu Latinku”.

Po savetu peraštanskog opata Andrije Zmajevića, Propaganda odlučuje da se o slučaju obaveste hercegovački i cetinjski mitropolit, kako se ubuduće ne bi dešavali „slični neredi”.

Prefrigani Zmajević nagovorio je 1663. vikarnog episkopa Pećke patrijaršije Rufima, koji je u primorju kupio sultansku miriju, da zabrani Grujici pristup u crkvu Svetog Ilije, u Orahovcu kod Risna, oko koje su lokalni Srbi i katolici vodili spor za pravo vlasništva.

                       (Kraj)