„Ersoft” i zdrav sport

U „Politici” je 5. maja na sedmoj strani objavljen članak Aleksandra Bojovića pod naslovom „Ubica naučio da puca trenirajući ’Ersoft’”. U članku se navodi da je to poligon za vojnotaktičku igru u kojoj se simulira rat uživo. Na tom poligonu je trenirao i maloletni Kosta K., koji je prouzrokovao tragediju u OŠ „Vladislav Ribnikar” u Beogradu. Oružarka Ana Simonović, koja je verovatno trenerka na tom poligonu, objašnjava: „Učesnici na poligonu za ’Ersoft’ igraju se rata, gađaju u mete i jedni u druge”. Dodala je da „Ersoft” nije poligon za spremanje terorista, nego da je to igra na poligonu pre svega da se ljudi odvoje od ekrana i video-igrica. Ipak, zaključila je da ne možemo da predvidimo kako će ko iskoristiti svoje veštine.

Moglo bi se tumačiti da je to način da ljudi i deca borave više u prirodi, od koje su, eto, odvojeni ekranima i mobilnim telefonima. Tačno je da smo (većina) „srasli” s tehnikom, a „posvađali se” s prirodom, koju uglavnom samo zagađujemo. I čovek i celo društvo odvajaju se od prirode, a to je pogubno naročito za normalno odrastanje dece. Sigurno je da im u tome ne mogu pomoći razni poligoni za ratne igre. Oni mogu da im posluže samo da uvežbavaju video-igrice s interneta, u kojima se uglavnom sugeriše ostvarivanje agresivne strane ljudskih osobina, a gotovo se nikako ne potencira humana komponenta.

Svedoci smo da su deca šokirana ovim tragičnim događajem u školi i da bolno preživljavaju nestanak svojih vršnjaka. Prvi put se susreću sa stvarnim učinkom vatrenog oružja, toliko različitim od onog u video-igricama. Uočava se i njihov vapaj za pomoć, kako da prevaziđu toliku tugu, ali i kako dalje. Državni organi i zdravstvo preduzimaju mere potrebne za saniranje posledica ove tragedije. Ali, uzroci ovakvih događaja, kao i ukupnog vršnjačkog nasilja i u školama i na ulici, dublji su i širi i odslikavaju stanje u celom društvu.

Mi smo kao društvo, i to ne prvi put, zatečeni posledicama uticaja pogrešnog vaspitanja mlade generacije, ali i neuravnoteženog života odraslih. Nastao je veliki raskorak između materijalnog i duhovnog života u našem društvu. Nastala je trka za materijalnim bogaćenjem po svaku cenu. Zato je duhovna strana života potisnuta na margine. To je uzrokovalo i degeneraciju moralnih i humanih dimenzija života i delovanja ljudi. A za mlade su stariji uvek bili uzor. I razlog za to što im je život s interneta postao autoritativniji od njihovih roditelja i nastavnika, treba tražiti u nedostacima vaspitnoobrazovnog sistema u društvu. U Japanu je učitelj autoritet i u školi i na ulici. A šta je s vrednovanjem nastavnika u našem društvu?

Sasvim je u redu da se dobro vrednuju zdravstveni radnici i bolje opremaju zdravstvene ustanove. Ali moramo znati da je do pogoršanja zdravstvenog stanja nacije došlo i zbog pogrešne ishrane ljudi. I mladi kopiraju ishranu roditelja i uzimaju više kalorija nego što troše u sportu i radu. Naravno da taj višak energije mora negde da se prazni. Komunizam je zamišljen kao društvo u kojem čovek radi koliko može, a troši koliko mu treba. Mi (odnosi se na većinu), radimo manje nego što možemo, a trošimo više nego što je potrebno našem organizmu. Naravno da ta nesrazmera negativno utiče na naše zdravlje.

Ranije je omladina trošila energiju u sportu, na radnim akcijama, u vojsci i drugim društvenokorisnim aktivnostima. A danas traži gde da troši svoju razvojnu energiju i, nažalost, ima priliku da oponaša negativne uticaje s interneta, ali i iz naše okoline. Mi prirodu ne oplemenjujemo, nego je zagađujemo i tako otuđujemo i od dece i odraslih.

Prevencija aktuelnih društvenih problema, pa i maloletničke delinkvencije, podrazumeva radikalne društvene reforme u svim oblastima života, a posebno u vaspitnoobrazovnom sistemu mladih i zdravom životu celog stanovništva. Inovacije programa u ovim oblastima svakako bi trebalo da obave odgovarajuće obrazovne i zdravstvene institucije. Evidentno je da su neophodne hitne inovacije u programima i metodama vaspitanja humanih odnosa, komunikativnosti među ljudima, a ne s mobilnim telefonima, toleranciji, nesebičnosti, empatiji i drugim vrlinama ličnosti mladih, ali i odraslih, jer samo zajednički i stalan rad roditelja i vaspitača može da iščupa mlade iz kandži loših programa na internetu i da ih vrati na normalan put zdravog života i razvoja.

Stanko Nišić,
Novi Beograd