„Ерсофт” и здрав спорт

У „Политици” је 5. маја на седмој страни објављен чланак Александра Бојовића под насловом „Убица научио да пуца тренирајући ’Ерсофт’”. У чланку се наводи да је то полигон за војнотактичку игру у којој се симулира рат уживо. На том полигону је тренирао и малолетни Коста К., који је проузроковао трагедију у ОШ „Владислав Рибникар” у Београду. Оружарка Ана Симоновић, која је вероватно тренерка на том полигону, објашњава: „Учесници на полигону за ’Ерсофт’ играју се рата, гађају у мете и једни у друге”. Додала је да „Ерсофт” није полигон за спремање терориста, него да је то игра на полигону пре свега да се људи одвоје од екрана и видео-игрица. Ипак, закључила је да не можемо да предвидимо како ће ко искористити своје вештине.

Могло би се тумачити да је то начин да људи и деца бораве више у природи, од које су, ето, одвојени екранима и мобилним телефонима. Тачно је да смо (већина) „срасли” с техником, а „посвађали се” с природом, коју углавном само загађујемо. И човек и цело друштво одвајају се од природе, а то је погубно нарочито за нормално одрастање деце. Сигурно је да им у томе не могу помоћи разни полигони за ратне игре. Они могу да им послуже само да увежбавају видео-игрице с интернета, у којима се углавном сугерише остваривање агресивне стране људских особина, а готово се никако не потенцира хумана компонента.

Сведоци смо да су деца шокирана овим трагичним догађајем у школи и да болно преживљавају нестанак својих вршњака. Први пут се сусрећу са стварним учинком ватреног оружја, толико различитим од оног у видео-игрицама. Уочава се и њихов вапај за помоћ, како да превазиђу толику тугу, али и како даље. Државни органи и здравство предузимају мере потребне за санирање последица ове трагедије. Али, узроци оваквих догађаја, као и укупног вршњачког насиља и у школама и на улици, дубљи су и шири и одсликавају стање у целом друштву.

Ми смо као друштво, и то не први пут, затечени последицама утицаја погрешног васпитања младе генерације, али и неуравнотеженог живота одраслих. Настао је велики раскорак између материјалног и духовног живота у нашем друштву. Настала је трка за материјалним богаћењем по сваку цену. Зато је духовна страна живота потиснута на маргине. То је узроковало и дегенерацију моралних и хуманих димензија живота и деловања људи. А за младе су старији увек били узор. И разлог за то што им је живот с интернета постао ауторитативнији од њихових родитеља и наставника, треба тражити у недостацима васпитнообразовног система у друштву. У Јапану је учитељ ауторитет и у школи и на улици. А шта је с вредновањем наставника у нашем друштву?

Сасвим је у реду да се добро вреднују здравствени радници и боље опремају здравствене установе. Али морамо знати да је до погоршања здравственог стања нације дошло и због погрешне исхране људи. И млади копирају исхрану родитеља и узимају више калорија него што троше у спорту и раду. Наравно да тај вишак енергије мора негде да се празни. Комунизам је замишљен као друштво у којем човек ради колико може, а троши колико му треба. Ми (односи се на већину), радимо мање него што можемо, а трошимо више него што је потребно нашем организму. Наравно да та несразмера негативно утиче на наше здравље.

Раније је омладина трошила енергију у спорту, на радним акцијама, у војсци и другим друштвенокорисним активностима. А данас тражи где да троши своју развојну енергију и, нажалост, има прилику да опонаша негативне утицаје с интернета, али и из наше околине. Ми природу не оплемењујемо, него је загађујемо и тако отуђујемо и од деце и одраслих.

Превенција актуелних друштвених проблема, па и малолетничке делинквенције, подразумева радикалне друштвене реформе у свим областима живота, а посебно у васпитнообразовном систему младих и здравом животу целог становништва. Иновације програма у овим областима свакако би требало да обаве одговарајуће образовне и здравствене институције. Евидентно је да су неопходне хитне иновације у програмима и методама васпитања хуманих односа, комуникативности међу људима, а не с мобилним телефонима, толеранцији, несебичности, емпатији и другим врлинама личности младих, али и одраслих, јер само заједнички и сталан рад родитеља и васпитача може да ишчупа младе из канџи лоших програма на интернету и да их врати на нормалан пут здравог живота и развоја.

Станко Нишић,
Нови Београд