Budimo binarni, iako smo Srbi

Život je donošenje odluka i življenje sa posledicama tih odluka, rekao je Mark Tven. Veoma brutalno i jednostavno. Svaki dan moramo da donosimo neke odluke: šta ćemo obući, a šta doručkovati, kojim putem idemo do posla, koji su mi prioriteti...

Neke odluke su jednostavne, neke komplikovane. Neke donosimo lako, neke nikako. Ali ih ipak moramo doneti, jer na kraju postoje dve opcije: ili jesi ili nisi, ili imaš ili nemaš.

To malo podseća i na savremeni svet, svet digitala, koji je takođe brutalno jednostavan: ili si nula ili jedan. Nema trećeg. To je, ono što je Dejv Trot, jedan od najznačajnijih likova svetske reklame dvadesetog veka, nazvao binarnim pristupom.

Binarni pristup je način pojednostavljivanja stvari do njihove suštine. Nema više odlučno možda.

Sve se svodi na ovo ili ono. Crno ili belo. On ili of. Bez dodataka, samo snažna, jednostavna jasnoća. Brza, laka odluka.  I odmah na sledeću brzu, laku odluku.

Zato kompjuteri rade tako brzo. Kod njih je svaka odluka nula ili jedan, i to je to.

Da li je i u Srbiji moguće da primenimo tako brutalnu minimalizaciju i simplifikaciju i za velika pitanja?

Stara škola kaže: naravno ne. Razloga za ne ima mnogo: od toga da smo mi nešto posebno, do toga da ljudski (a pogotovo srpski) mozak tako ne funkcioniše, da je geopolitika nešto posebno, da se ona ne može izmeriti i svesti na tako jednostavan binarni odgovor.

Ali zamislimo da je to ipak moguće i potrebno. Tu se možemo poslužiti primerima iz procesa strateškog planiranja reklamnih kampanja, gde je tajna u tome kako postavljaš pitanja.

Koriste se dva osnovna pravila. Prvo je: ne pitaj sve odjednom. Idi korak po korak kako bi dobio jednostavne odgovore. Kao u onoj dečijoj igri zamišljanja likova, gde jedan zamisli nekog, a drugi odgovara samo sa da ili ne.

Drugo pravilo je: pojednostavi pitanja tako da uvek ima jedan ili drugi odgovor. Opet, kao u dečijoj igri.

U tom slučaju, onda možeš da se krećeš vrlo brzo.

Pitanja su vrlo komplikovana, ali traže jednostavne odgovore. Za mentalno stanje nacije, o čemu, nažalost, dosta govorimo ovih dana, neophodno je dati jednostavne odgovore, koji će nam omogućiti lakšu orijentaciju u društvu i svest o tome šta je ispravno, a šta nije. Navešću samo neka od pitanja, na koja još nemamo jasne odgovore već više od trideset godina:

Da li smo mi bili za Jugoslaviju ili veliku Srbiju?

Da li smo devedesetih bili u ratu ili ne? Ako nismo, šta su naši mobilisani i aktivni vojnici, a posebno pripadnici DB radili po Hrvatskoj i Bosni?

Da li je Ratko Mladić zločinac ili heroj? Ako je zločinac, šta će njegovi murali po gradu? Milošević neosuđeni ratni zločinac ili državnik?

Da li smo činili zločine na Kosovu ili su sve to laži? Ako lažu, otkud masovne grobnice i hladnjače po Srbiji?

Da li smo pobedili NATO ili potpisali kapitulaciju 1999. godine? Ako jesmo, a pobednik diktira uslove, što smo u problemu?

Da li je Kosovo deo Srbije ili ne? Ako jeste, zašto tamo nemamo vlast, izbore, policiju i ne putujemo slobodno, bez pasoša?

Da li smo za EU ili za Rusiju? Ako smo za EU što dozvoljavamo Rusiji da se meša u našu unutrašnju politiku na nedopustiv način?

Imamo i malo prizemnije, svakodnevnije:

Da li su naši putevi loši zato što ne znamo da radimo ili što krademo? Ako krademo, u zatvor, ako ne znamo da radimo, nađimo ko zna.

Da li javna preduzeća prave gubitke jer im je delatnost takva ili zbog lošeg menadžmenta? Ako je problem loš menadžment, otkud na tom mestu i ko je snosio posledice zbog toga.

Da li kupovina diploma krivično delo ili je prihvatljivo ponašanje?

Da li je Belivukova ekipa nastala kao posledica lošeg i šljampavog rada policije koja ih ranije nije razotkrila ili im je pomagala u stvaranju i radu?

Da li je normalno da pravosnažno osuđene osobe idu u zatvor ili ostaju na slobodi? Ako treba da su u zatvoru, zašto nisu i ko je (ne)odgovoran?

Da li, da li, da li.... mogli bismo do sutra da nabrajamo. A binarna logika je vrlo jednostavna i nama sada neophodna i lekovita.

Tu država pokazuje svoju zrelost, snagu i svrhu. Da propiše šta se može, a šta ne može. Da nagrađuje one koji se pridržavaju zakona i normi, a sankcioniše one druge. I na svim, pa i najmanjim stvarima da svima pokaže da se dobro dobrim vraća, a loše kažnjava. Počevši od onog lokala na vrhu Kopaonika, nelegalnih rušenja i još nelegalnijih legalizacija, stigmatizacijom lažljivaca bogatih tetaka iz inostranstva i sličnih ’sitnica’. Koje život znače.

Poslednjih tridesetak godina, mi nismo ni moralno, ni nemoralno, nego, nažalost, amoralno društvo. Izgubili smo komunistički moral, koji je, slagali se mi sa njim ili ne, ipak, postavljao neke standarde šta je dobro, a šta nije, šta se sme, a šta ne sme. Nismo prihvatili hrišćanski moral bez obzira koliko se deklarativno izjašnjavali kao ’veliki vernici’ i svaki put se najmanje tri puta krstili prolazeći pored crkve. (P)ostali smo društvo bez morala, gde se preko medija, političara, elite prikazuju nakaradni primeri prihvatljivog ponašanja: normalno je, kad te nešto iznervira da ’poludiš’ i razbiješ sve oko sebe; nije problem što si dobio ili kupio falš diplomu; ugraditi se u cenu je sastavni deo biznis kulture; biti poznat bez zanimanja je baš kul...

Narod ne zna šta da misli, u šta da veruje, šta je imaginacija, a šta stvarnost.

Najveći arapski mislilac Ibn Rušd je rekao da neznanje otvara vrata strahu, strah vodi ka mržnji, a mržnja na kraju, ka nasilju.

A političarima ovako šizofreno stanje nacije baš odgovara. Jer onda se sve može i sve je dozvoljeno. A glasačko telo je kao testo – pogodno i lako za mešenje, manipulisanje, oblikovanje; pasiviziramo u svojoj zaluđenosti prihvatljivih abnormalnosti, zaglupljeni i zaplašeni od užasa što je čitav svet protiv nas, jer smo posebni, bolji, drugačiji, nebeskiji...

Iako nismo ni Nemci ni fašisti, možemo nešto da naučimo od njih. Nemačka je posle kataklizme Drugog svetskog rata krenula napred i postala vodeća zemlja među najrazvijenijima u svetu, baš, između ostalog, binarnim pristupom za velike stvari.

Prihvatila je greške iz prošlosti, shvatila sva zla fašizma i svoj doprinos tome i prihvatila kazne za one koji su činili zločine i njihove simpatizere. Da su zločine počinili zločinci, da je to što je bilo baš loše. Svima je bilo kristalno jasno da bilo kakvi pokušaji rehabilitacije zločinaca, relativizacije zločina i ukazivanje da ’smo mi ubijali samo sa tri, a oni sa pet uboda’ ne pije vodu i da se strogo kažnjavaju. Da je takvo ponašanje strogo zabranjeno, da će loši momci dobiti kaznu, a ostali će shvatiti poruku, zaboraviti prošlost i krenuti dalje.

Razmislimo malo o tome, shvatimo da mnogo toga zavisi od nas i okrenimo se budućnosti. Da se ne pitamo šta će reći naši preci, nego kako i gde će živeti naši potomci. Pokušajmo da, barem za nas, donosimo odluke. I shvatimo da, ako smo ili nismo doneli neku odluku posledice su nastale iz toga, a ne zbog sudbine klete ili što nas svet mrzi jer smo Srbi.

Imajmo na umu onaj vic koji govori o dve mogućnosti o tome kako možemo da se izvučemo iz ovog gliba – realnoj i nerealnoj. Realna je da vanzemaljci dođu i da nas spasu. Nerealna je da to sami učinimo.

I mi smo, na kraju, pomalo binarni. Ili kupimo ili ne. Ili pročitamo ovaj tekst ili ne. Ili ga šerujemo i lajkujemo ili ne. Ili ga zapamtimo ili ne.

Marketinški stručnjak

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista