Будимо бинарни, иако смо Срби

Живот је доношење одлука и живљење са последицама тих одлука, рекао је Марк Твен. Веома брутално и једноставно. Сваки дан морамо да доносимо неке одлуке: шта ћемо обући, а шта доручковати, којим путем идемо до посла, који су ми приоритети...

Неке одлуке су једноставне, неке компликоване. Неке доносимо лако, неке никако. Али их ипак морамо донети, јер на крају постоје две опције: или јеси или ниси, или имаш или немаш.

То мало подсећа и на савремени свет, свет дигитала, који је такође брутално једноставан: или си нула или један. Нема трећег. То је, оно што је Дејв Трот, један од најзначајнијих ликова светске рекламе двадесетог века, назвао бинарним приступом.

Бинарни приступ је начин поједностављивања ствари до њихове суштине. Нема више одлучно можда.

Све се своди на ово или оно. Црно или бело. Он или оф. Без додатака, само снажна, једноставна јасноћа. Брза, лака одлука.  И одмах на следећу брзу, лаку одлуку.

Зато компјутери раде тако брзо. Код њих је свака одлука нула или један, и то је то.

Да ли је и у Србији могуће да применимо тако бруталну минимализацију и симплификацију и за велика питања?

Стара школа каже: наравно не. Разлога за не има много: од тога да смо ми нешто посебно, до тога да људски (а поготово српски) мозак тако не функционише, да је геополитика нешто посебно, да се она не може измерити и свести на тако једноставан бинарни одговор.

Али замислимо да је то ипак могуће и потребно. Ту се можемо послужити примерима из процеса стратешког планирања рекламних кампања, где је тајна у томе како постављаш питања.

Користе се два основна правила. Прво је: не питај све одједном. Иди корак по корак како би добио једноставне одговоре. Као у оној дечијој игри замишљања ликова, где један замисли неког, а други одговара само са да или не.

Друго правило је: поједностави питања тако да увек има један или други одговор. Опет, као у дечијој игри.

У том случају, онда можеш да се крећеш врло брзо.

Питања су врло компликована, али траже једноставне одговоре. За ментално стање нације, о чему, нажалост, доста говоримо ових дана, неопходно је дати једноставне одговоре, који ће нам омогућити лакшу оријентацију у друштву и свест о томе шта је исправно, а шта није. Навешћу само нека од питања, на која још немамо јасне одговоре већ више од тридесет година:

Да ли смо ми били за Југославију или велику Србију?

Да ли смо деведесетих били у рату или не? Ако нисмо, шта су наши мобилисани и активни војници, а посебно припадници ДБ радили по Хрватској и Босни?

Да ли је Ратко Младић злочинац или херој? Ако је злочинац, шта ће његови мурали по граду? Милошевић неосуђени ратни злочинац или државник?

Да ли смо чинили злочине на Косову или су све то лажи? Ако лажу, откуд масовне гробнице и хладњаче по Србији?

Да ли смо победили НАТО или потписали капитулацију 1999. године? Ако јесмо, а победник диктира услове, што смо у проблему?

Да ли је Косово део Србије или не? Ако јесте, зашто тамо немамо власт, изборе, полицију и не путујемо слободно, без пасоша?

Да ли смо за ЕУ или за Русију? Ако смо за ЕУ што дозвољавамо Русији да се меша у нашу унутрашњу политику на недопустив начин?

Имамо и мало приземније, свакодневније:

Да ли су наши путеви лоши зато што не знамо да радимо или што крадемо? Ако крадемо, у затвор, ако не знамо да радимо, нађимо ко зна.

Да ли јавна предузећа праве губитке јер им је делатност таква или због лошег менаџмента? Ако је проблем лош менаџмент, откуд на том месту и ко је сносио последице због тога.

Да ли куповина диплома кривично дело или је прихватљиво понашање?

Да ли је Беливукова екипа настала као последица лошег и шљампавог рада полиције која их раније није разоткрила или им је помагала у стварању и раду?

Да ли је нормално да правоснажно осуђене особе иду у затвор или остају на слободи? Ако треба да су у затвору, зашто нису и ко је (не)одговоран?

Да ли, да ли, да ли.... могли бисмо до сутра да набрајамо. А бинарна логика је врло једноставна и нама сада неопходна и лековита.

Ту држава показује своју зрелост, снагу и сврху. Да пропише шта се може, а шта не може. Да награђује оне који се придржавају закона и норми, а санкционише оне друге. И на свим, па и најмањим стварима да свима покаже да се добро добрим враћа, а лоше кажњава. Почевши од оног локала на врху Копаоника, нелегалних рушења и још нелегалнијих легализација, стигматизацијом лажљиваца богатих тетака из иностранства и сличних ’ситница’. Које живот значе.

Последњих тридесетак година, ми нисмо ни морално, ни неморално, него, нажалост, аморално друштво. Изгубили смо комунистички морал, који је, слагали се ми са њим или не, ипак, постављао неке стандарде шта је добро, а шта није, шта се сме, а шта не сме. Нисмо прихватили хришћански морал без обзира колико се декларативно изјашњавали као ’велики верници’ и сваки пут се најмање три пута крстили пролазећи поред цркве. (П)остали смо друштво без морала, где се преко медија, политичара, елите приказују накарадни примери прихватљивог понашања: нормално је, кад те нешто изнервира да ’полудиш’ и разбијеш све око себе; није проблем што си добио или купио фалш диплому; уградити се у цену је саставни део бизнис културе; бити познат без занимања је баш кул...

Народ не зна шта да мисли, у шта да верује, шта је имагинација, а шта стварност.

Највећи арапски мислилац Ибн Рушд је рекао да незнање отвара врата страху, страх води ка мржњи, а мржња на крају, ка насиљу.

А политичарима овако шизофрено стање нације баш одговара. Јер онда се све може и све је дозвољено. А гласачко тело је као тесто – погодно и лако за мешење, манипулисање, обликовање; пасивизирамо у својој залуђености прихватљивих абнормалности, заглупљени и заплашени од ужаса што је читав свет против нас, јер смо посебни, бољи, другачији, небескији...

Иако нисмо ни Немци ни фашисти, можемо нешто да научимо од њих. Немачка је после катаклизме Другог светског рата кренула напред и постала водећа земља међу најразвијенијима у свету, баш, између осталог, бинарним приступом за велике ствари.

Прихватила је грешке из прошлости, схватила сва зла фашизма и свој допринос томе и прихватила казне за оне који су чинили злочине и њихове симпатизере. Да су злочине починили злочинци, да је то што је било баш лоше. Свима је било кристално јасно да било какви покушаји рехабилитације злочинаца, релативизације злочина и указивање да ’смо ми убијали само са три, а они са пет убода’ не пије воду и да се строго кажњавају. Да је такво понашање строго забрањено, да ће лоши момци добити казну, а остали ће схватити поруку, заборавити прошлост и кренути даље.

Размислимо мало о томе, схватимо да много тога зависи од нас и окренимо се будућности. Да се не питамо шта ће рећи наши преци, него како и где ће живети наши потомци. Покушајмо да, барем за нас, доносимо одлуке. И схватимо да, ако смо или нисмо донели неку одлуку последице су настале из тога, а не због судбине клете или што нас свет мрзи јер смо Срби.

Имајмо на уму онај виц који говори о две могућности о томе како можемо да се извучемо из овог глиба – реалној и нереалној. Реална је да ванземаљци дођу и да нас спасу. Нереална је да то сами учинимо.

И ми смо, на крају, помало бинарни. Или купимо или не. Или прочитамо овај текст или не. Или га шерујемо и лајкујемо или не. Или га запамтимо или не.

Маркетиншки стручњак

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa