Gluma je način mišljenja i jako rano se oseti

Dramski umetnik Dragan Petrović Pele, redovni profesor glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, važi za „begunca” od javnosti. Retko daje intervjue, još manje ga ima u javnosti, neguje vlastiti ritam življenja, a slobodne vreme provodi nadomak Beograda gde u prirodnom okruženju crpi energiju za nove profesionalne izazove. Iza Petrovića su brojne, kultne predstave „Kolubarska bitka”, Seobe”, Rodoljupci”, „Bura”, „Ruženje naroda u dva dela”, „Mizantrop”… Ali i višegodišnji pedagoški rad. U trenutku kad je bio u punom glumačkom zamahu, odlučio je da se posvetite pedagoškom radu. Budući da u junu prima svoju šestu klasu glume, u razgovoru za „Politiku” pokušali smo da razrešimo nedoumice vezane za prijemni ispit na Katedri za glumu na FDU.

– Nisam se ja odlučio na taj pedagoški korak. Prihvatio sam poziv svoga profesora Vladimira Jevtovića, da dođem da mu pomognem u trenutku kada mu je bilo potrebno. Varja Đukić koja mu je do tada bila asistent, otišla je u Crnu Goru, i Jevtović me je pozvao da mu pomognem, dok ne nađe adekvatnog asistenta. Nisam imao nikakvu ideju, misao da mi to bude poziv, niti da se bavim pedagoškim radom. Sumnjao sam u svoje kompetencije: da li to mogu, da li sam u stanju da odgovorim tom pozivu, da li sam dovoljno obrazovan. I, čovek krene… Ne odlučujemo mi ništa, nego ono za šta mi mislimo da biramo, izabere nas. I tako sam skrenuo na taj pedagoški kolosek do danas – kaže Petrović.

U junu uzimate novu, šestu i, kako kažete, poslednju klasu glume. Glumački poziv je i te kako kompleksan. Kakve „muke” vam zadaje predstojeći prijemni ispit na FDU?

To je svojevrsno mesto sučeljavanja. Svi bi da budu glumci. Prijavi se preko 400 kandidata, treba sve odmeriti, pomiriti. Vi ne možete da izaberete više od 12 budućih studenata jer to je preporuka Ministarstva prosvete, i to je tako već godinama. Uvek primim puni broj brucoša: 10 na budžetu i dva samofinansirajuća. S obzirom na okolnosti, normalno je da će biti daleko veći broj nezadovoljnih nego zadovoljnih. Od te brojke možda imate 10 odsto onih koji su objektivno nezadovoljni. Svi oni koji izađu na prijemni znaju kakvi su bili na ispitu, ali ne možete da zamerite mladim ljudima što su razočarani. Onda okrive profesore, komisiju, fakultet, da su im oni ili ono krivi što nisu prošli. Navikao sam da sam kriv ili da je kriva komisija, naslušao sam se priča da je potrebna veze, da bez nje ne može da se prođe, da je sve korumpirano. Ne možete da idete tom logikom, da se izvinjavate i da objašnjavate, ubeđujete ljude da to tako ne funkcioniše. Digao sam ruke od toga.

Kako funkcioniše prijemni ispit na Katedri za glumu FDU?

Postoji komisija. Mi nismo sami sebe birali kao neke samozvane procenjivače tuđeg talenta, ili dara, nego smo to zaslužili dugogodišnjim radom na svom fakultetu. Ispred nas izlaze kandidati, jedan po jedan, mi ocenjujemo njihove sklonosti, sposobnosti. Ne možete da navučete sebi tu bedu na vrat da primite nekoga, iz nekih drugih razloga, koji po svojoj prirodi, talentu, daru, sposobnosti nije predodređen da provedete sa njim četiri godine na fakultetu i da odatle izađe gori nego što je ušao. To bi se videlo golim okom. Na nama je odgovornost prema mladom čoveku, njemu bi to najviše nanelo štetu. Bio bi nesrećan do kraja života, jer nema ništa gore u umetnosti nego da vas niko neće, da se ne realizujete. Nije dovoljno samo da upišete, završite FDU, stalno studentima govorim da je fakultet samo početna stanica njihove edukacije. Oni uče osnove zanate, jer gluma je kao i druge grane umetnosti u svojoj suštini: zanat. Prvo mora da se savlada zanat, sledeći korak je nadogradnja. Ne može čovek da bude lenjivac i da mislim da će kao takav dobro proći. Lenji ljudi, posebno u glumi nemaju šta da traže. Ne znam da li sam imao sreće, ali moji dosadašnji studenti su u većini slučajeva napravili krupne karijere. I to u visokom procentu, jedno 80 odsto njih radi punim kapacitetom, nose repertoare i igraju dobro.

Važite za strogog, zahtevnog profesora. Kakav je vaš odgovor?

Sa svojim studentima vodim sadržajan dijalog. Nije to ona vrsta obrazovanja ko u osnovnoj ili srednjoj školi, odnosno ta vrsta strogoće, ali to je deo pedagoškog postupka. Oni moraju da nauče da jedan čovek ( reditelj) vodi probe, i to od prvog dana radimo. Časovi glume su uvek od 16 do 19 sati. To je ono vreme kada je glumcu najteže da se koncentriše, onda je umoran, a ako je pre toga još i ručao, pada mu koncentracija. Pre toga imao je sve fizičke predmete, akrobatiku, borbe, govor, scenski pokret, dikciju... U trenutku kada mu je koncentracija na najnižem nivou, kada mu je pažnja rasuta, on treba da pokaže sve što može, snagom svoga duha, rezervi koje su mu ostale, da sve to sabere, koncentriše se na jednu tačku i da radi časove glume. To mu kasnije pomaže u profesionalnom radu, ako ima pre podne probe u probnoj sali, a uveče treba da igra predstavu. Studenti glume nauče da racionalno raspolažu svojim unutrašnjim resursima, svojom energijom. Da ostave nešto u rezervi za kasniju upotrebu, da se ne rasipaju bez ikakve potrebe. Nije to strogoća da vičem na njih, da ih plašim, da ne smeju da urade nešto, naprotiv dajem im punu slobodu. Jasno su podeljene uloge između njih i mene, dakle postoje crvene linije. Njihov lični prostor ne povređujem, moj lični prostor oni ne povređuju, niti su. Ono između – to je naš prostor za igru i oni se drže toga, što ne znači da oni meni ne mogu da kažu ako im nešto ne prija. To je zdrav odnos.

Iz vas je golemo životno i umetničko iskustvo. Koje savete dajete mladim kolegama?

Oni su svoji. Dolaze sa svojom psihološkom realnošću koja se menja. To nisu radikalne promene već male sitne promene koje će im kasnije puno značiti. Zato što studije glume ne liče ni na jedne druge studije, to je prvi i osnovni savet.

Druga stvar je da sve može ako se dokaže: ako si ovde nemoj mnogo da se premišljaš da li da uđeš u vodu ili ne. Ako kažemo, izvolite na scenu – izađi odmah. To je za početak i to jesu kompleksne stvari. I najvažnija stvar, a to je da bez ljubavi ne može ništa da se uradi. Ljubav je ozbiljna disciplina, kao i sloboda, to nije razuzdanost niti anarhija već vi morate mnogo više da čuvate druge od sebe, nego sebe od drugih. I da se bavite sobom, svojim unutrašnjim bićem, da neprekidno popravljate, analizirate, mislite o tome. Ne mogu da im zameram, nove generacije su takve, ne čitaju puno. To je jednostavno duh ovog vremena. Važno je da se ne dive sebi ogledajući se u krivom ogledalu, već da kritički promišljajući, pronađu svoj istinski odraz.

Mnogi roditelji izdvajaju velike sume novca, plaćaju skupe časove za pripreme budućih brucoša za prijemni ispit. Koja je vaša preporuka?

Moj savet je krajnje nepopularan. Dakle, nema potrebe za tim, nemojte bacati novac za privatne časove. Gluma je način mišljenja i jako rano se oseti. Gluma je živo biće i kada se naseli u nekoga, tu nema pomoći. Iz aviona se vidi da li je neko glumac ili ne, da li pripada toj umetničkoj grani ili ne, da li je scenski umetnik ili nije, to nema veze sa spoljnim izgledom, već sa načinom komuniciranja. To ne može da se sakrije kao ni beda, ni ljubav.

Borka G. Trebješanin