Stranke u tajnom zagrljaju tajkuna

Da krupni kapital stoji iza pojedinih partija i političara, javnost u Srbiji čuje obično onda kada se se akteri na političkoj sceni posvađaju i počnu da se „gađaju” optužbama na tu temu. Priče o vezama biznisa i politike tada, naravno, imaju negativnu konotaciju, plasiraju se uvek kao da je reč o nečem nečasnom i protivzakonitom, iako ne bi trebalo da bude tako.

Poslednje takve optužbe stigle su ove nedelje iz redova tvrde struje radikala na račun odmetnutog Tomislava Nikolića. Najpre je funkcioner SRS-a Milorad Mirčić, veran lideru stranke Vojislavu Šešelju, za aktuelne probleme SRS-a okrivio i jednu farmaceutsku kompaniju iz Banata, koju su kupili Nemci (iz njegovog opisa nije bilo teško zaključiti da se radi o vršačkom „Hemofarmu”).

Potom se i vođa radikala oglasio pismom iz Haga, u kome je, uz strane obaveštajne službe, kao razbijače stranke naveo i biznismene Milorada Miškovića i Milana Beka, nazivajući ih oligarsima.

Ipak, kada dođe vreme za svođenje računa o finansiranju stranaka, nijedna partija u svom izveštaju o donatorima neće navesti ime nekog od vlasnika ili direktora najvećih srpskih kompanija. Takva je bila praksa do sada.

Možda je najiskreniji bio Čedomir Jovanović kada je posle prošlogodišnjih januarskih parlamentarnih izbora rekao da ne želi da govori o finansijerima svoje Liberalno-demokratske partije jer se plaši za njihovu bezbednost. Bar nije tvrdio da ih nema. Ili Bogoljub Karić, kada je govorio da je davao pare svima.

S druge strane, otkako je Karić od finansijera političara prešao u političare, nijedan od vodećih srpskih biznismena nije rekao da je dao donaciju nekom političaru ili partiji. Ili su negirali takve navode, ili uopšte nisu želeli da pričaju o tome.

To je pokazala i ovonedeljna mini anketa „Politike” među petnaestak predstavnika najvećih srpskih firmi – niko od njih nije potvrdno odgovorio na pitanje da li je u poslednje tri godine dao novac nekoj stranci. A opet, upravo su nekima od njih i nakon poslednjih parlamentarnih izbora pripisivali toliki uticaj da je njihova reč presudna u sastavljanju vlade.

Vinko Đurić, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja „Ipres”, smatra da partije neće dobrovoljno saopštiti imena najvećih donatora, jer bi se tada videlo koliki je novac u opticaju između njih, a bilo bi onda i svima jasno da te stranke nisu samostalne – jer ko daje, traži i nešto zauzvrat. Pored toga, to ne žele ni tajkuni-finansijeri, jer bi se videlo ko ih protežira, odnosno mogla bi lakše da se uoči eventualna povezanost donacija i dobijanja najunosnijih poslova.

Otudana nivou spekulacija ostaju i navodi da Vojin Lazarević (ranije i Vuk Hamović), recimo, finansira Demokratsku stranku Srbije, a da je bio koristan i za G17 plus (koji je navodno u jednom periodu imao unosne veze sa Miroslavom Miškovićem), ili da Milan Beko pomaže LDP, a da je nekoliko najznačajnijih članova kluba „Privrednik” (Miroslav Mišković, Danko Đunić, Miodrag Babić, Branislav Grujić, Toplica Spasojević) posle sastanaka sa američkim ambasadorom Kameronom Manterom presudno uticalo na sastav aktuelne republičke vlade.

Obaveza stranaka da prijavljuju donacije veće od 6.000 dinara odnosila se samo na finansiranje redovnog rada stranaka, ali ne i za kampanje. Tek krajem 2006. godine, na predlog Transparentnosti Srbije (TS), izmenjen je pravilnik i obrasci za finansiranje izbornih kampanja, pa je uvedena i obaveza da se prijave i donacije za kampanje. Problem je, međutim, kako ističe Nemanja Nenadić, izvršni direktor TS, što te specifikacije nisu uvek bile dostupne javnosti. A ono što se u njima može videti jeste da su najveći pojedinačni donatori uglavnom stranački funkcioneri. Za poslednje izbore limit za donaciju fizičkog lica bio je oko 400.000 dinara, što, prema rečima Nenadića, nije iznos koji može da se smatra velikim i neprimerenim uticajem na stranku, ma od koga dolazio.

– Velike donacije i od fizičkih i od pravnih lica nisu dozvoljene i zato se i ne prijavljuju, niti se primaju na regularan način. U takvim slučajevima, naravno, nema uplata na račun stranke, nego se to radi posredno, tako što finansijeri umesto stranaka plaćaju reklame na televizijama, zakup bilborda, štampanje plakata, zakup sala… Za skrivene finansijere se i ne može znati dok se ne utvrdi da li su stranke prijavile sve svoje rashode – objašnjava Nenadić podsetivši da je TS pratio nekoliko kampanja i predstavio podatke koji su ozbiljno dovodili u sumnju prijavljene troškove partija.

Da ni građani ne veruju političarima kada ovi tvrde da krupan biznis ne utiče na njihove odluke, ili kada podnose izveštaje u kojima nema ni velikih donacija ni zvučnih imena iz sveta biznisa, potvrđuje Vinko Đurić. Veliki broj glasača-konvertita u Srbiji (30 procenata birača, prema istraživanjima njegove agencije, menja političko opredeljenje od izbora do izbora) on dovodi u vezu upravo sa njihovim nepoverenjem u stranke.

(/slika2)Đurić ocenjuje da su pare iz regularnih izvora, koje stranke prikazuju u svojim finansijskim izveštajima, male u odnosu na stvarne troškove kampanja, koji prema njegovoj proceni iznose od pola miliona do dva miliona evra.

– Važan faktor izbornog uspeha je i količina novca uložena u kampanju. A tajkuni ulažu u stranačke kampanje, jer očekuju da im se to kasnije vrati kroz poslove. Nažalost, veliki poslovi u Srbiji ne mogu da se dobiju bez upliva politike, odnosno stranaka na vlasti – ističe Vinko Đurić dodajući da kada bi finansiranje stranaka bilo zaista transparentno rešilo bi se 99 odsto afera iz prethodnih 20 godina koje još nemaju pravi epilog.

Možda će više svetla u ovu prilično tamnu oblast srpskog političkog života uneti izmene Zakona o finansiranju stranaka. Marko Blagojević iz Cesida (organizacije koja je uključena u radnu grupu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, a koja priprema predlog izmena izbornog zakonodavstva) kaže da bi izmene tog zakona mogle da stupe na snagu do kraja godine, a predviđale bi potpuno obrnuta rešenja u odnosu na sadašnje zakonske odredbe u vezi sa finansiranjem stranaka.

– Partije su ograničene u tome koliko para mogu da skupe i koliko mogu da potroše, a važeće zakonodavstvo ih ne obavezuje čvrsto na transparentnost. Analizom koju smo obavili odmah posle primene zakona 2004. godine ustanovili smo da su sve stranke prekršile zakon. Otuda se nameće pitanje da li je stvar samo u ponašanju partija ili i u pravilima. Zato hoćemo da obrnemo stvari – da se olabave ili potpuno uklone granice za prikupljanje sredstava, a da se stegne segment koji se tiče transparentnosti. Da tokovi novca budu transparentni, da se zna ko su finansijeri, kolike su donacije i odakle dolaze – ističe Blagojević.

Biljana Baković

---------------------------------------------------------

Zašto se finansijeri kriju

U Americi, u kojoj su privatne donacije veoma važne u kampanjama (naročito za predsedničke izbore), finansiranje kandidata je prilično dobro zakonski regulisano, što će reći i – vrlo transparentno. Prema nekim hroničarima, na predsedničkim izborima u 90 odsto slučajeva pobeđuje kandidat koji skupi više novca za kampanju.

(/slika3)U aktuelnoj kampanji u SAD Demokratska stranka je prvi put posle više godina dobila više novca za kampanju nego republikanci od većeg dela poslovnih sektora, saopštila je pre tri meseca američka organizacija za nadzor finansiranja partija.

Kako je način finansiranja u toj zemlji uređen govori i to što je „izvučen” podatak koji poslovni sektori su dali koliko novca. Centar za odgovornu politiku naveo je da je šest od 10 poslovnih sektora dalo više novca demokratama (zdravstvo, odbrana, komunikacije i elektronika, advokati, kao i sektor finansija, osiguranja i trgovine nekretninama, kao i sektor „razno”, koji obuhvata veleprodaju, hranu i piće, hemijski sektor i niz manjih uslužnih sektora). Od kraja 1989. godine, otkad ta nestranačka organizacija prati poreklo donacija, Republikanska partija, koja važi za „probiznis” stranku, imala je prednost u podršci većeg broja sektora. Sada su republikanci dobili više novaca iz energetskog, građevinskog, transportnog i poljoprivrednog sektora.

U Americi, inače, same kompanije vrlo često objavljuju kom kandidatu su dale donaciju i koliko su dale. Tako je, recimo, moćna finansijska korporacija „Sitigrup” prema nedavnim podacima, do prve trećine ove godine Obamu podržala sa 331.936, a Mekejna sa 206.102 dolara.

U Nemačkoj, u kojoj sredstva iz budžeta dobijaju i vanparlamentarne stranke koje osvoje bar 0,5 odsto glasova ukupnog biračkog tela, i u kojoj građani izdvajaju pola evra mesečno za finansiranje partija, privatne donacije su striktno ograničene i iznose jednu šestinu ukupnih sredstava neke političke partije, pričao je pre nekoliko godina u Beogradu Bernard Lamers, direktor Fondacije „Konrad Adenauer”, učestvujući u radu okruglog stola na temu finansiranja partija. Javnosti su dostupna i imena donatora i iznosi koje uplaćuju strankama. Kako je naveo, članovima partija obezbeđene su poreske olakšice za priloge, dok kompanije mogu da daju novac bez ograničenja ali i bez poreskih povlastica.

Naravno, nema države imune na iskušenja „lova u mutnom”, pa je i u poslovično disciplinovanoj Nemačkoj pre desetak godina zabeležen veliki skandal u čijem središtu je bio nekadašnji nemački kancelar Helmut Kol, koji je tajnim kanalima pribavljao sredstva za svoju Hrišćansko-demokratsku partiju. Govorilo se o 42 miliona maraka, a on je priznao „samo” dva miliona.

U Italiji su „repove” finansijsko-političkih skandala vukli i Silvio Berluskoni, novi-stari premijer, kao i raniji predsednik vlade Betino Kraksi.

Đorđe Vuković, iz Cesida, navodi da u razvijenim demokratijama (mada to varira od zemlje do zemlje) otprilike trećina novca partijama stiže iz državnih izvora, a dve trećine od privatnih finansijera – i sve je javno. A u Srbiji, prema izveštajima stranaka (jer drugih pokazatelja nema) 80-90 odsto sredstava je iz državne kase.

Ako je za rad veće stranke potrebno oko 10 miliona evra na godišnjem nivou, a zakonom je limitirana na oko dva miliona, ističe Vuković, znači da se za ostalih osam miliona mora snaći – time što neće plaćati usluge, što će koristiti državnu imovinu, uzimati novac koji neće prijavljivati… Slično je i sa kampanjama za koje je ozbiljnim strankama potrebno nekoliko miliona evra (za parlamentarne izbore, prema proceni Cesida, od tri do pet miliona, zavisno od broja skupova, plaćenih termina, nastupa…), što one u računima ne navode, jer imaju set troškova koje im niko ne naplaćuje (prostor koji im, recimo, neka opština ustupi, beneficije za TV reklame, koje se drugim strankama ne omogućuju – što je nezakonito, ozvučenje, autobusi, benzin…) ali se sponzorima to posle vraća kroz, na primer, povlašćeno učešće na tenderima.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija smatra da ni ukidanje limita za donacije u Srbiji ne bi nužno dovelo do promene ponašanja.

„Neki donatori, jednostavno, ne žele da šira javnost zna za njih zbog, recimo, straha od odmazde predstavnika vlasti ako finansira opoziciju (mogu da mu onemoguće zaključivanje nekih ugovora sa državom ili državnim firmama), ili, na primer, straha za ličnu bezbednost. Pored toga, možda neki od njih finansiraju više stranaka”, objašnjava Nenadić.

– U drugim zemljama već u toku izborne kampanje postave se sajtovi, objave se spiskovi donatora, pa se i prema tome birači opredeljuju. Zbog toga je bitno da znamo ko su finansijeri da bismo znali da li je to čist novac koji ulazi u stranke i da bismo kao birači procenili koji interesi stoje iza toga. A posle dolazi onaj antikorupcijski segment – da možemo da posmatramo da li stranke koje osvoje vlast čine ustupke svojim finansijerima – ističe Vuković.

Nemanja Nenadić smatra da je najbolji način za rasvetljavanje tajnih veza biznisa i politike u sprovođenju zakona jer, kako kaže, nikada nije ni pokušana da se sprovede ozbiljna kontrola. I, naravno, bitno je ko kontroliše podatke iz izveštaja stranaka. Republička izborna komisija, koja to radi prema važećem zakonu, nije odgovarajuće telo zbog svoje političke strukture, pa se mora ići ili na promenu te strukture ili na neko nezavisno telo. 

B. Baković