Странке у тајном загрљају тајкуна

Да крупни капитал стоји иза појединих партија и политичара, јавност у Србији чује обично онда када се се актери на политичкој сцени посвађају и почну да се „гађају” оптужбама на ту тему. Приче о везама бизниса и политике тада, наравно, имају негативну конотацију, пласирају се увек као да је реч о нечем нечасном и противзаконитом, иако не би требало да буде тако.

Последње такве оптужбе стигле су ове недеље из редова тврде струје радикала на рачун одметнутог Томислава Николића. Најпре је функционер СРС-a Милорад Мирчић, веран лидеру странке Војиславу Шешељу, за актуелне проблеме СРС-а окривио и једну фармацеутску компанију из Баната, коју су купили Немци (из његовог описа није било тешко закључити да се ради о вршачком „Хемофарму”).

Потом се и вођа радикала огласио писмом из Хага, у коме је, уз стране обавештајне службе, као разбијаче странке навео и бизнисмене Милорада Мишковића и Милана Бека, називајући их олигарсима.

Ипак, када дође време за свођење рачуна о финансирању странака, ниједна партија у свом извештају о донаторима неће навести име неког од власника или директора највећих српских компанија. Таква је била пракса до сада.

Можда је најискренији био Чедомир Јовановић када је после прошлогодишњих јануарских парламентарних избора рекао да не жели да говори о финансијерима своје Либерално-демократске партије јер се плаши за њихову безбедност. Бар није тврдио да их нема. Или Богољуб Карић, када је говорио да је давао паре свима.

С друге стране, откако је Карић од финансијера политичара прешао у политичаре, ниједан од водећих српских бизнисмена није рекао да је дао донацију неком политичару или партији. Или су негирали такве наводе, или уопште нису желели да причају о томе.

То је показала и овонедељна мини анкета „Политике” међу петнаестак представника највећих српских фирми – нико од њих није потврдно одговорио на питање да ли је у последње три године дао новац некој странци. А опет, управо су некима од њих и након последњих парламентарних избора приписивали толики утицај да је њихова реч пресудна у састављању владе.

Винко Ђурић, директор агенције за истраживање јавног мњења „Ипрес”, сматра да партије неће добровољно саопштити имена највећих донатора, јер би се тада видело колики је новац у оптицају између њих, а било би онда и свима јасно да те странке нису самосталне – јер ко даје, тражи и нешто заузврат. Поред тога, то не желе ни тајкуни-финансијери, јер би се видело ко их протежира, односно могла би лакше да се уочи евентуална повезаност донација и добијања најуноснијих послова.

Отудана нивоу спекулација остају и наводи да Војин Лазаревић (раније и Вук Хамовић), рецимо, финансира Демократску странку Србије, а да је био користан и за Г17 плус (који је наводно у једном периоду имао уносне везе са Мирославом Мишковићем), или да Милан Беко помаже ЛДП, а да је неколико најзначајнијих чланова клуба „Привредник” (Мирослав Мишковић, Данко Ђунић, Миодраг Бабић, Бранислав Грујић, Топлица Спасојевић) после састанака са америчким амбасадором Камероном Мантером пресудно утицало на састав актуелне републичке владе.

Обавеза странака да пријављују донације веће од 6.000 динара односила се само на финансирање редовног рада странака, али не и за кампање. Тек крајем 2006. године, на предлог Транспарентности Србије (ТС), измењен је правилник и обрасци за финансирање изборних кампања, па је уведена и обавеза да се пријаве и донације за кампање. Проблем је, међутим, како истиче Немања Ненадић, извршни директор ТС, што те спецификације нису увек биле доступне јавности. А оно што се у њима може видети јесте да су највећи појединачни донатори углавном страначки функционери. За последње изборе лимит за донацију физичког лица био је око 400.000 динара, што, према речима Ненадића, није износ који може да се сматра великим и непримереним утицајем на странку, ма од кога долазио.

– Велике донације и од физичких и од правних лица нису дозвољене и зато се и не пријављују, нити се примају на регуларан начин. У таквим случајевима, наравно, нема уплата на рачун странке, него се то ради посредно, тако што финансијери уместо странака плаћају рекламе на телевизијама, закуп билборда, штампање плаката, закуп сала… За скривене финансијере се и не може знати док се не утврди да ли су странке пријавиле све своје расходе – објашњава Ненадић подсетивши да је ТС пратио неколико кампања и представио податке који су озбиљно доводили у сумњу пријављене трошкове партија.

Да ни грађани не верују политичарима када ови тврде да крупан бизнис не утиче на њихове одлуке, или када подносе извештаје у којима нема ни великих донација ни звучних имена из света бизниса, потврђује Винко Ђурић. Велики број гласача-конвертита у Србији (30 процената бирача, према истраживањима његове агенције, мења политичко опредељење од избора до избора) он доводи у везу управо са њиховим неповерењем у странке.

(/slika2)Ђурић оцењује да су паре из регуларних извора, које странке приказују у својим финансијским извештајима, мале у односу на стварне трошкове кампања, који према његовој процени износе од пола милиона до два милиона евра.

– Важан фактор изборног успеха је и количина новца уложена у кампању. А тајкуни улажу у страначке кампање, јер очекују да им се то касније врати кроз послове. Нажалост, велики послови у Србији не могу да се добију без уплива политике, односно странака на власти – истиче Винко Ђурић додајући да када би финансирање странака било заиста транспарентно решило би се 99 одсто афера из претходних 20 година које још немају прави епилог.

Можда ће више светла у ову прилично тамну област српског политичког живота унети измене Закона о финансирању странака. Марко Благојевић из Цесида (организације која је укључена у радну групу Министарства за државну управу и локалну самоуправу, а која припрема предлог измена изборног законодавства) каже да би измене тог закона могле да ступе на снагу до краја године, а предвиђале би потпуно обрнута решења у односу на садашње законске одредбе у вези са финансирањем странака.

– Партије су ограничене у томе колико пара могу да скупе и колико могу да потроше, а важеће законодавство их не обавезује чврсто на транспарентност. Анализом коју смо обавили одмах после примене закона 2004. године установили смо да су све странке прекршиле закон. Отуда се намеће питање да ли је ствар само у понашању партија или и у правилима. Зато хоћемо да обрнемо ствари – да се олабаве или потпуно уклоне границе за прикупљање средстава, а да се стегне сегмент који се тиче транспарентности. Да токови новца буду транспарентни, да се зна ко су финансијери, колике су донације и одакле долазе – истиче Благојевић.

Биљана Баковић

---------------------------------------------------------

Зашто се финансијери крију

У Америци, у којој су приватне донације веома важне у кампањама (нарочито за председничке изборе), финансирање кандидата је прилично добро законски регулисано, што ће рећи и – врло транспарентно. Према неким хроничарима, на председничким изборима у 90 одсто случајева побеђује кандидат који скупи више новца за кампању.

(/slika3)У актуелној кампањи у САД Демократска странка је први пут после више година добила више новца за кампању него републиканци од већег дела пословних сектора, саопштила је пре три месеца америчка организација за надзор финансирања партија.

Како је начин финансирања у тој земљи уређен говори и то што је „извучен” податак који пословни сектори су дали колико новца. Центар за одговорну политику навео је да је шест од 10 пословних сектора дало више новца демократама (здравство, одбрана, комуникације и електроника, адвокати, као и сектор финансија, осигурања и трговине некретнинама, као и сектор „разно”, који обухвата велепродају, храну и пиће, хемијски сектор и низ мањих услужних сектора). Од краја 1989. године, откад та нестраначка организација прати порекло донација, Републиканска партија, која важи за „пробизнис” странку, имала је предност у подршци већег броја сектора. Сада су републиканци добили више новаца из енергетског, грађевинског, транспортног и пољопривредног сектора.

У Америци, иначе, саме компаније врло често објављују ком кандидату су дале донацију и колико су дале. Тако је, рецимо, моћна финансијска корпорација „Ситигруп” према недавним подацима, до прве трећине ове године Обаму подржала са 331.936, а Мекејна са 206.102 долара.

У Немачкој, у којој средства из буџета добијају и ванпарламентарне странке које освоје бар 0,5 одсто гласова укупног бирачког тела, и у којој грађани издвајају пола евра месечно за финансирање партија, приватне донације су стриктно ограничене и износе једну шестину укупних средстава неке политичке партије, причао је пре неколико година у Београду Бернард Ламерс, директор Фондације „Конрад Аденауер”, учествујући у раду округлог стола на тему финансирања партија. Јавности су доступна и имена донатора и износи које уплаћују странкама. Како је навео, члановима партија обезбеђене су пореске олакшице за прилоге, док компаније могу да дају новац без ограничења али и без пореских повластица.

Наравно, нема државе имуне на искушења „лова у мутном”, па је и у пословично дисциплинованој Немачкој пре десетак година забележен велики скандал у чијем средишту је био некадашњи немачки канцелар Хелмут Кол, који је тајним каналима прибављао средства за своју Хришћанско-демократску партију. Говорило се о 42 милиона марака, а он је признао „само” два милиона.

У Италији су „репове” финансијско-политичких скандала вукли и Силвио Берлускони, нови-стари премијер, као и ранији председник владе Бетино Кракси.

Ђорђе Вуковић, из Цесида, наводи да у развијеним демократијама (мада то варира од земље до земље) отприлике трећина новца партијама стиже из државних извора, а две трећине од приватних финансијера – и све је јавно. А у Србији, према извештајима странака (јер других показатеља нема) 80-90 одсто средстава је из државне касе.

Ако је за рад веће странке потребно око 10 милиона евра на годишњем нивоу, а законом је лимитирана на око два милиона, истиче Вуковић, значи да се за осталих осам милиона мора снаћи – тиме што неће плаћати услуге, што ће користити државну имовину, узимати новац који неће пријављивати… Слично је и са кампањама за које је озбиљним странкама потребно неколико милиона евра (за парламентарне изборе, према процени Цесида, од три до пет милиона, зависно од броја скупова, плаћених термина, наступа…), што оне у рачунима не наводе, јер имају сет трошкова које им нико не наплаћује (простор који им, рецимо, нека општина уступи, бенефиције за ТВ рекламе, које се другим странкама не омогућују – што је незаконито, озвучење, аутобуси, бензин…) али се спонзорима то после враћа кроз, на пример, повлашћено учешће на тендерима.

Немања Ненадић из Транспарентности Србија сматра да ни укидање лимита за донације у Србији не би нужно довело до промене понашања.

„Неки донатори, једноставно, не желе да шира јавност зна за њих због, рецимо, страха од одмазде представника власти ако финансира опозицију (могу да му онемогуће закључивање неких уговора са државом или државним фирмама), или, на пример, страха за личну безбедност. Поред тога, можда неки од њих финансирају више странака”, објашњава Ненадић.

– У другим земљама већ у току изборне кампање поставе се сајтови, објаве се спискови донатора, па се и према томе бирачи опредељују. Због тога је битно да знамо ко су финансијери да бисмо знали да ли је то чист новац који улази у странке и да бисмо као бирачи проценили који интереси стоје иза тога. А после долази онај антикорупцијски сегмент – да можемо да посматрамо да ли странке које освоје власт чине уступке својим финансијерима – истиче Вуковић.

Немања Ненадић сматра да је најбољи начин за расветљавање тајних веза бизниса и политике у спровођењу закона јер, како каже, никада није ни покушана да се спроведе озбиљна контрола. И, наравно, битно је ко контролише податке из извештаја странака. Републичка изборна комисија, која то ради према важећем закону, није одговарајуће тело због своје политичке структуре, па се мора ићи или на промену те структуре или на неко независно тело. 

Б. Баковић