Kuršumliju svi otpisali

Kuršumlija – Stisnuta između Samokova, Baćoglavskog i Krštenog brda – Kuršumlija kao da je ostala zaboravljena u dubokoj rupi, ekonomskoj naročito. Kad se ovamo dođe, razgleda grad i razgovara sa ljudima, stiče se utisak da su se vratila davna vremena, ona iz davne prošlosti. Do budućnosti je, izgleda, dalek put. Pri tom, kako smo se i sami uverili – makadamski.

Opština ima 105 kilometara administrativne linije prema Kosovu i Metohiji, pa i jedan od glavnih kontrolnih punktova na toj liniji – kod Merdara. Ima i onaj na Prepolcu, koji je nekad bio jedina veza sa južnom srpskom pokrajinom, a put je vodio pored Kuršumlijske banje, jednog od najstarijih naših lečilišta sa vrelom mineralnom vodom – iznad 70 stepeni Celzijusa. I ova banja, nažalost, već dve godine ne radi, a njen moderni hotel „Žubor“, vele Kuršumlijčani, u jadnom je stanju. Malo šta ovde nije tako.

Nekada evropski gigant Šumsko-industrijski kombinat „Kopaonik“, koji je svoje kuhinje od punog drveta prodavao čak i Šveđanima i gde je egzistenciju nalazio svaki treći stanovnik ovog grada, posle privatizacije spao je na nekih 500 loše plaćenih radnika. Drugo veliko preduzeće, modna konfekcija „7. juli“, ne radi već drugu godinu. Posle privatizacije, akcije su na nuli, ne zna se status radnika, imovina firme naprosto više ne postoji. U „Metalcu“, nekada trećem velikom ovdašnjem preduzeću, dvadesetak radnika još čuva ono malo što je ostalo. Ovu fabriku NATO bombarderi posećivali su skoro svakoga dana 1999. godine i još su vidljivi tragovi razaranja.

Ulice bez asfalta

U Kuršumliji još ima ulica bez asfalta, a do većine sela ne može da se dođe bez konjske ili volujske zaprege. Ne čudi, stoga, što se broj stanovnika poslednjih decenija – više nego prepolovio! Posle rata opština je imala više od 53.000, a 2002. tek oko 22.000 žitelja, saznajemo od predsednika opštine Zorana Lakića.

A, od početka godine, na području ove velike opštine, rodilo se samo 85 beba! Ljudi se sele iz ovih krajeva takvim tempom da u više od deset sela u planinskom području, a takve su tri četvrtine ove opštine, nema više nijednog stanovnika, ili tek jedan do dva starca.

– Da nije „Planinke“, turističkog preduzeća koje gazduje banjama u Prolomu i Lukovu, pa sada i Đavoljom varoši, ne znam od čega bi narod i opština živeli – veli Lakić. – Ovome bi mogle da se dodaju i dve male firme: „Jugofungo“, koji se bavi otkupom i preradom šumskih plodova, pečuraka, i hladnjača „Frigo-nais“, koja otkupljuje voće. Spremni smo svakome ko ima ideju i novac da bilo šta otvori ovde, da pružimo sve uslove – kaže, a kao da vapi, predsednik opštine.

Turizam, napominje, može brzo da zaustavi dalju migraciju. Prvo, to su tri poznate banje, pa Đavolja varoš kao svetsko čudo, nepregledna prostranstva šuma, čarobnih bregova, bistrih potoka i izvora gorskih voda iz nezagađene prirode. Ali, za sve to, putevi su osnov. – I u samom gradu, ponegde, asfalt je misaona imenica. Komunalno preduzeće ima dva kamiona i oba su su nedavno otkazala, jer su stara više od dve decenije – objašnjava predsednik.

Kuršumlija, sem onog magistralnog puta ka Kosmetu, koji je, takođe, oronuo, nema skoro nikakve putne veze sa opštinama u okruženju. Sa Medveđom je razdvaja samo 3,5 kilometra nedovršenog puta. Od Blaca nekih šest sedam, a od Podujeva ne samo putevi. Sad se pokušava ono najhitnije: gradi se put prema Đavoljoj varoši na Radanu i drugi prema Sagonjevu u podnožju Kopaonika. Otvaranjem puteva prema Blacu, napominje Lakić, povezuju se topličke banje sa vrhovima Kopaonika i sa Kruševcem, preko kojeg je bliži i Beograd.

Betonski spomenik

Ovde je, čini se, sve stalo na pola puta. Veliki sistem vodosnabdevanja „Selova“, odakle treba vodu za piće da dobijaju i Kuršumlija i sva mesta u Toplici, pa i Niš – gradi se decenijama. Prošle godine su tek završeni zemljani radovi na brani koja treba da pregradi reku Toplicu i stvori akumulaciono jezero, jedno od najvećih u Srbiji. Kada će se pristupiti postavljanju cevovoda, gradnji postrojenja za prečišćavanje vode, hidrocentrala – ovde niko još ne zna.

Ne zna se, takođe, ni kad će biti dovršen dom kulture čiji napušteni zidovi već skoro dve decenije stoje, poput nekog betonskog spomenika. Pored njega plavi se moderna fasada sportske hale. I ona, kažu, čeka još tridesetak miliona dinara da bi bila dovršena i upotrebljiva. Kako će da se otplaćuju krediti i da se nađu pare za njeno održavanje, takođe brine odgovorne ljude u Kuršumliji. Slična situacija je i sa novim objektima dečjeg vrtića i biblioteke...

Na sve strane oronule fasade, napuštene zgrade kafana, pekara, vunovlačara i trgovina nekada uglednih i bogatih ljudi. Pa jedini bioskop. Zjape zidine nedovršene poslovne zgrade nekada veoma uspešnog trgovinskog preduzeća „Kosanica“, sa otkrivenim krovom na kome su načičkane satelitske antene, kao u stravičnoj bajci. Tek u jednom sokačetu, kao ozarenje, primećujemo niz malih privatnih radnji: trgovine, kafanice, radionice...

Kasnije će biti kasno

Briga je na pretek, a pomoći niotkuda. Kome god se, kažu, obrate u ministarstvima, svi traže – programe. Ko ovde da ih napravi, kad stručnjaci, najčešće baš oni najbolji, odlaze gde su uslovi za život bolji. A, kao u priči o kokoški i jajetu, samo ljudi od struke mogu da stvore te uslove. Ako je pre deceniju u Kuršumliji radilo više od 5.000 zaposlenih, sada ih je jedva nešto više od 1.000, i to uglavnom u budžetskim delatnostima: prosveti, zdravstvu, policiji, vojsci, upravi...

Kuršumlija pamti i „zlatno“ doba Nemanjića, kad je ovo mesto bilo prva Stevanova prestonica. Ovde su još u dobrom stanju dva Nemanjina manastira, Svetog Nikole i Presvete Bogorodice, gde je život okončala i njegova supruga, kao monahinja Anastazija. Još odoleva i kafana „Evropa“, u koju je navraćao Branislav Nušić dok je bio konzul u Prištini i gde je napisao „Sumnjivo lice“.

Ovaj grad je od najveće važnosti za celu republiku, jer je to poslednje veliko mesto u centralnoj Srbiji, na samom obodu Kosmeta, gde se već decenijama dešava demografska „eksplozija”. Zbog toga, nadaju se Kuršumlijčani, država bi morala da pomogne. Mnogo više nego do sada. Jer, ako se u najskorije vreme ništa ne preduzme – kasnije će biti uzalud. Neko drugi će, upozoravaju meštani, razvijati turizam i privredu na ovom području...