Куршумлију сви отписали

Куршумлија – Стиснута између Самокова, Баћоглавског и Крштеног брда – Куршумлија као да је остала заборављена у дубокој рупи, економској нарочито. Кад се овамо дође, разгледа град и разговара са људима, стиче се утисак да су се вратила давна времена, она из давне прошлости. До будућности је, изгледа, далек пут. При том, како смо се и сами уверили – макадамски.

Општина има 105 километара административне линије према Косову и Метохији, па и један од главних контролних пунктова на тој линији – код Мердара. Има и онај на Преполцу, који је некад био једина веза са јужном српском покрајином, а пут је водио поред Куршумлијске бање, једног од најстаријих наших лечилишта са врелом минералном водом – изнад 70 степени Целзијуса. И ова бања, нажалост, већ две године не ради, а њен модерни хотел „Жубор“, веле Куршумлијчани, у јадном је стању. Мало шта овде није тако.

Некада европски гигант Шумско-индустријски комбинат „Копаоник“, који је своје кухиње од пуног дрвета продавао чак и Швеђанима и где је егзистенцију налазио сваки трећи становник овог града, после приватизације спао је на неких 500 лоше плаћених радника. Друго велико предузеће, модна конфекција „7. јули“, не ради већ другу годину. После приватизације, акције су на нули, не зна се статус радника, имовина фирме напросто више не постоји. У „Металцу“, некада трећем великом овдашњем предузећу, двадесетак радника још чува оно мало што је остало. Ову фабрику НАТО бомбардери посећивали су скоро свакога дана 1999. године и још су видљиви трагови разарања.

Улице без асфалта

У Куршумлији још има улица без асфалта, а до већине села не може да се дође без коњске или волујске запреге. Не чуди, стога, што се број становника последњих деценија – више него преполовио! После рата општина је имала више од 53.000, а 2002. тек око 22.000 житеља, сазнајемо од председника општине Зорана Лакића.

А, од почетка године, на подручју ове велике општине, родило се само 85 беба! Људи се селе из ових крајева таквим темпом да у више од десет села у планинском подручју, а такве су три четвртине ове општине, нема више ниједног становника, или тек један до два старца.

– Да није „Планинке“, туристичког предузећа које газдује бањама у Пролому и Лукову, па сада и Ђавољом вароши, не знам од чега би народ и општина живели – вели Лакић. – Овоме би могле да се додају и две мале фирме: „Југофунго“, који се бави откупом и прерадом шумских плодова, печурака, и хладњача „Фриго-наис“, која откупљује воће. Спремни смо свакоме ко има идеју и новац да било шта отвори овде, да пружимо све услове – каже, а као да вапи, председник општине.

Туризам, напомиње, може брзо да заустави даљу миграцију. Прво, то су три познате бање, па Ђавоља варош као светско чудо, непрегледна пространства шума, чаробних брегова, бистрих потока и извора горских вода из незагађене природе. Али, за све то, путеви су основ. – И у самом граду, понегде, асфалт је мисаона именица. Комунално предузеће има два камиона и оба су су недавно отказала, јер су стара више од две деценије – објашњава председник.

Куршумлија, сем оног магистралног пута ка Космету, који је, такође, оронуо, нема скоро никакве путне везе са општинама у окружењу. Са Медвеђом је раздваја само 3,5 километра недовршеног пута. Од Блаца неких шест седам, а од Подујева не само путеви. Сад се покушава оно најхитније: гради се пут према Ђавољој вароши на Радану и други према Сагоњеву у подножју Копаоника. Отварањем путева према Блацу, напомиње Лакић, повезују се топличке бање са врховима Копаоника и са Крушевцем, преко којег је ближи и Београд.

Бетонски споменик

Овде је, чини се, све стало на пола пута. Велики систем водоснабдевања „Селова“, одакле треба воду за пиће да добијају и Куршумлија и сва места у Топлици, па и Ниш – гради се деценијама. Прошле године су тек завршени земљани радови на брани која треба да прегради реку Топлицу и створи акумулационо језеро, једно од највећих у Србији. Када ће се приступити постављању цевовода, градњи постројења за пречишћавање воде, хидроцентрала – овде нико још не зна.

Не зна се, такође, ни кад ће бити довршен дом културе чији напуштени зидови већ скоро две деценије стоје, попут неког бетонског споменика. Поред њега плави се модерна фасада спортске хале. И она, кажу, чека још тридесетак милиона динара да би била довршена и употребљива. Како ће да се отплаћују кредити и да се нађу паре за њено одржавање, такође брине одговорне људе у Куршумлији. Слична ситуација је и са новим објектима дечјег вртића и библиотеке...

На све стране оронуле фасаде, напуштене зграде кафана, пекара, вуновлачара и трговина некада угледних и богатих људи. Па једини биоскоп. Зјапе зидине недовршене пословне зграде некада веома успешног трговинског предузећа „Косаница“, са откривеним кровом на коме су начичкане сателитске антене, као у стравичној бајци. Тек у једном сокачету, као озарење, примећујемо низ малих приватних радњи: трговине, кафанице, радионице...

Касније ће бити касно

Брига је на претек, а помоћи ниоткуда. Коме год се, кажу, обрате у министарствима, сви траже – програме. Ко овде да их направи, кад стручњаци, најчешће баш они најбољи, одлазе где су услови за живот бољи. А, као у причи о кокошки и јајету, само људи од струке могу да створе те услове. Ако је пре деценију у Куршумлији радило више од 5.000 запослених, сада их је једва нешто више од 1.000, и то углавном у буџетским делатностима: просвети, здравству, полицији, војсци, управи...

Куршумлија памти и „златно“ доба Немањића, кад је ово место било прва Стеванова престоница. Овде су још у добром стању два Немањина манастира, Светог Николе и Пресвете Богородице, где је живот окончала и његова супруга, као монахиња Анастазија. Још одолева и кафана „Европа“, у коју је навраћао Бранислав Нушић док је био конзул у Приштини и где је написао „Сумњиво лице“.

Овај град је од највеће важности за целу републику, јер је то последње велико место у централној Србији, на самом ободу Космета, где се већ деценијама дешава демографска „експлозија”. Због тога, надају се Куршумлијчани, држава би морала да помогне. Много више него до сада. Јер, ако се у најскорије време ништа не предузме – касније ће бити узалуд. Неко други ће, упозоравају мештани, развијати туризам и привреду на овом подручју...