Doktrina šoka

Ljudska potreba za okupljanjem je iskonska i prirodna. Ljudi su bića čopora. Van grupe čovek ne postoji i ne može da opstane, a pojedinac čak ako slučajno i nakratko pretekne gubi ljudska svojstva. Sve individualističke i racionalističke teorije, bilo da su ekonomske, psihološke, socijalne ili političke koje nemaju u vidu ovu pretpostavku neće nas daleko odvesti. Zato kada vidimo da se ljudi okupljaju moramo znati da oni to ne rade nužno s nekim racionalnim ciljem ili zarad individualne koristi, već prevashodno da bi zadovoljili svoju osnovnu društvenu potrebu.

Ljudi se okupljaju oko ognjišta, okupljaju se na mobama, u školama, u fabrikama, na vašarima i trgovištima, okupljaju se na skupštinama i na političkim zborovima, eno ih okupljenih na slavama, bogosluženjima i litijama, sabiraju se na trgovima i stadionima,  na svečanostima i protestima, na pomenima i zabavama.

Okupljaju se da bi se čudili i divili, navijali i zgražavali, neretko da bi se oslobodili straha ili velikog uzbuđenja, okupljaju se da bi nešto čuli ili nešto rekli, okupljaju se da bi slavili ili protestovali, na kaju krajeva i na početku svega, okupljaju se okupljanja radi.

Ljudi se okupljaju u male i velike grupe, okupljaju se dobrovoljno i prinudno. Okupljene, ljude je lakše u nešto ubediti ili na nešto naterati. Čak i u smrt lakše idu okupljeni, s manje straha i otpora.

Ne treba se plašiti okupljanja. Čak i kada se čini da se ljudi okupljaju oko nekog ili protiv nekog ne čine to toliko zbog tog nekog koliko zbog svoje potrebe za okupljanjem.

Okupljeni, ljudi sebi izgledaju veći jer se identifikuju sa gomilom. Individualne razlike se potiru, a emocije se lakše oslobađaju. Radikalne ideje izgledaju ostvarive, a kolektivni identitet se jača i kali fiksacijom na pojedine ličnosti ili parole. Svaka racionalizacija i relativizacija se smatra pogubnom za homogenost grupe, a rigidna netolerancija je glavno sredstvo očuvanja tako stvorenog jedinstva. Što je okupljanje spontanije to više dolaze do izražaja ove iracionalne osobine njegove. Neretko se dešava da se, inače spregnuti i neupadljivi pojedinci, u gomili oslobađaju inhibicija i, kao pod dejstvom opijata, postaju sasvim drugačije ličnosti. Čak i kod dece možemo primetiti tu transformaciju kada inače pojedinačno lepo vaspitana i dobra deca u grupi vršnjaka postaju nemilosrdna i pravi mali antihristi. Kod odraslih su te promene još izraženije. Društvene razlike se gube, maniri blede, obziri padaju. Ugledne ličnosti se valjaju po blatu, a društveni marginalci osećaju da su jednaki i ravni sa onima iznad sebe. Na (s)ceni su komedijaši, lakrdijaši, različiti ego manijaci koje, međutim, gomila brzo izgustira ako se na vreme ne povuku ili ne pokažu neke osobine koje masi imponuju.

Kada su u masi, kod ljudi, bez obzira na političke i ideološke orijentacije i vrednosti dolaze do izražaja osobine kojih se inače gnušaju – sklonost moralnoj panici, malograđanski puritanizam, mržnja prema svemu što se ne uklapa u masi prihvaćenu sliku sveta.

Živimo u masovnom društvu i bez obzira na to da li se nekome to dopada ili ne, porast uticaja masa na politički život još od Francuske revolucije je evidentan i neminovan. Promućurniji pripadnici elite su shvatili da se masama ne vredi suprotstavljati, nego da njome treba upravljati i po mogućnosti njene spontane reakcije kanalisati i usmeravati u sopstvenu korist. Prezir prema svetini koji su gajili konzervativni mislioci i vladari devetnaestog veka zamenjen je populističkim povlađivanjem puku u dvadesetom veku da bi početkom ovog veka prevladao koncept upravljanja masama. Navođenje mnoštva ljudi na određene postupke uz održavanje omamljujućeg osećaja spontanosti i prirodnosti okupljanja glavna je odlika savremenih metoda manipulacije. Osim klasičnih propagandnih instrumenata, društvene mreže su se pokazale kao idealno sredstvo manipulativne komunikacije u postindustrijskom i potrošačkom društvu.

Jedna od najvažnijih tehnika za usmeravanje masovnih ljudskih aktivnosti je ono što je  publicistkinja Naomi Klejn nazvala doktrina šoka. Ona, ubedljivo pokazuje kako šok izazvan nekim nesvakidašnjim događajem ljude dovodi u stanje senzorne deprivacije. Takvo stanje obamrlosti, dovodi do, kraćeg ili dužeg perioda nesposobnosti da uobičajeno opažaju svet oko sebe, odnosno uvodi ih u određenu vrstu hipnoze u kojoj su podložni svakovrsnoj sugestiji. Najvažnije za uspešnu manipulaciju je da ljudi dožive osećaj potpunog prekida sa postojećom kolektivnom naracijom. Što je događaj teže objašnjiv postojećim načinom razumevanja sveta to je pogodniji za nametanje novog viđenja, koliko god ono bilo neutemeljeno ili čak suprotno interesima mase.

Nešto tako teško objašnjivo kao što je bio napad otetim civilnim avionima 11. septembra 2001. godine koji nije mogao da se uklopi ni u šta do tada poznato i postojeće izazvao je šok koji je doveo do toga da se istorija deli na „pre” i „posle” tog događaja. Ništa što je bilo pre toga više ne bi trebalo da važi. Svako rešenje pa i ono koje nema nikakvo utemeljenje u realnosti kao što je invazija na Irak dobija legitimitet. Ko prvi nametne i ispriča priču koja uključuje ne samo krivce već i rešenja za izlazak iz krize taj uspeva da zagospodari situacijom i usmeri masu u određenom pravcu. Kada se ljudi osveste i izađu iz hipnoze već su prihvatili novi narativ koji sa prethodnim nije ni u kakvoj vezi.

Opiranje doktrini šoka veoma je teško. Negirati događaj koji je doveo do šoka uprkos njegovoj očiglednosti je nemoguće. Objašnjavati neobjašnjivo pomoću starih priča je neuverljivo. Za stvaranje nove priče, ako već nije pripremljena, može biti prekasno.

Na konceptu senzorne deprivacije zasnovane su i različite metode odvikavanja od pušenja ili lečenja gojaznosti. Njen jedini problem je što ne prestanu svi da puše.

Svaka sličnost sa aktuelnim događajima je namerna i slučajna.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu