Доктрина шока

Људска потреба за окупљањем је исконска и природна. Људи су бића чопора. Ван групе човек не постоји и не може да опстане, а појединац чак ако случајно и накратко претекне губи људска својства. Све индивидуалистичке и рационалистичке теорије, било да су економске, психолошке, социјалне или политичке које немају у виду ову претпоставку неће нас далеко одвести. Зато када видимо да се људи окупљају морамо знати да они то не раде нужно с неким рационалним циљем или зарад индивидуалне користи, већ превасходно да би задовољили своју основну друштвену потребу.

Људи се окупљају око огњишта, окупљају се на мобама, у школама, у фабрикама, на вашарима и трговиштима, окупљају се на скупштинама и на политичким зборовима, ено их окупљених на славама, богослужењима и литијама, сабирају се на трговима и стадионима,  на свечаностима и протестима, на поменима и забавама.

Окупљају се да би се чудили и дивили, навијали и згражавали, неретко да би се ослободили страха или великог узбуђења, окупљају се да би нешто чули или нешто рекли, окупљају се да би славили или протестовали, на кају крајева и на почетку свега, окупљају се окупљања ради.

Људи се окупљају у мале и велике групе, окупљају се добровољно и принудно. Окупљене, људе је лакше у нешто убедити или на нешто натерати. Чак и у смрт лакше иду окупљени, с мање страха и отпора.

Не треба се плашити окупљања. Чак и када се чини да се људи окупљају око неког или против неког не чине то толико због тог неког колико због своје потребе за окупљањем.

Окупљени, људи себи изгледају већи јер се идентификују са гомилом. Индивидуалне разлике се потиру, а емоције се лакше ослобађају. Радикалне идеје изгледају оствариве, а колективни идентитет се јача и кали фиксацијом на поједине личности или пароле. Свака рационализација и релативизација се сматра погубном за хомогеност групе, а ригидна нетолеранција је главно средство очувања тако створеног јединства. Што је окупљање спонтаније то више долазе до изражаја ове ирационалне особине његове. Неретко се дешава да се, иначе спрегнути и неупадљиви појединци, у гомили ослобађају инхибиција и, као под дејством опијата, постају сасвим другачије личности. Чак и код деце можемо приметити ту трансформацију када иначе појединачно лепо васпитана и добра деца у групи вршњака постају немилосрдна и прави мали антихристи. Код одраслих су те промене још израженије. Друштвене разлике се губе, манири бледе, обзири падају. Угледне личности се ваљају по блату, а друштвени маргиналци осећају да су једнаки и равни са онима изнад себе. На (с)цени су комедијаши, лакрдијаши, различити его манијаци које, међутим, гомила брзо изгустира ако се на време не повуку или не покажу неке особине које маси импонују.

Када су у маси, код људи, без обзира на политичке и идеолошке оријентације и вредности долазе до изражаја особине којих се иначе гнушају – склоност моралној паници, малограђански пуританизам, мржња према свему што се не уклапа у маси прихваћену слику света.

Живимо у масовном друштву и без обзира на то да ли се некоме то допада или не, пораст утицаја маса на политички живот још од Француске револуције је евидентан и неминован. Промућурнији припадници елите су схватили да се масама не вреди супротстављати, него да њоме треба управљати и по могућности њене спонтане реакције каналисати и усмеравати у сопствену корист. Презир према светини који су гајили конзервативни мислиоци и владари деветнаестог века замењен је популистичким повлађивањем пуку у двадесетом веку да би почетком овог века превладао концепт управљања масама. Навођење мноштва људи на одређене поступке уз одржавање омамљујућег осећаја спонтаности и природности окупљања главна је одлика савремених метода манипулације. Осим класичних пропагандних инструмената, друштвене мреже су се показале као идеално средство манипулативне комуникације у постиндустријском и потрошачком друштву.

Једна од најважнијих техника за усмеравање масовних људских активности је оно што је  публицисткиња Наоми Клејн назвала доктрина шока. Она, убедљиво показује како шок изазван неким несвакидашњим догађајем људе доводи у стање сензорне депривације. Такво стање обамрлости, доводи до, краћег или дужег периода неспособности да уобичајено опажају свет око себе, односно уводи их у одређену врсту хипнозе у којој су подложни сваковрсној сугестији. Најважније за успешну манипулацију је да људи доживе осећај потпуног прекида са постојећом колективном нарацијом. Што је догађај теже објашњив постојећим начином разумевања света то је погоднији за наметање новог виђења, колико год оно било неутемељено или чак супротно интересима масе.

Нешто тако тешко објашњиво као што је био напад отетим цивилним авионима 11. септембра 2001. године који није могао да се уклопи ни у шта до тада познато и постојеће изазвао је шок који је довео до тога да се историја дели на „пре” и „после” тог догађаја. Ништа што је било пре тога више не би требало да важи. Свако решење па и оно које нема никакво утемељење у реалности као што је инвазија на Ирак добија легитимитет. Ко први наметне и исприча причу која укључује не само кривце већ и решења за излазак из кризе тај успева да загосподари ситуацијом и усмери масу у одређеном правцу. Када се људи освесте и изађу из хипнозе већ су прихватили нови наратив који са претходним није ни у каквој вези.

Опирање доктрини шока веома је тешко. Негирати догађај који је довео до шока упркос његовој очигледности је немогуће. Објашњавати необјашњиво помоћу старих прича је неуверљиво. За стварање нове приче, ако већ није припремљена, може бити прекасно.

На концепту сензорне депривације засноване су и различите методе одвикавања од пушења или лечења гојазности. Њен једини проблем је што не престану сви да пуше.

Свака сличност са актуелним догађајима је намерна и случајна.

Професор на Филозофском факултету у Београду