Mantija i pion

Postoji jedan manastir u Istočnoj Srbiji, koji ima čudno ime, kao i svi manastiri u tom delu Srbije. Ovaj, u kojem sam se sa suprugom sticajem okolnosti našao pre oko desetak godina, urezao mi se u pamćenje, mogu slobodno da kažem do kraja života. Posećivao sam mnoge manastire po Srbiji. Svaki je lep na svoj način.

Ovaj ženski manastir sam doživeo nekako drugačije i bio je u suštini takav. Konak je skroman i omanji, bez drugog sprata. Ne bi bilo čudo da datira iz vremena kao i sama crkva. Nema novih savremenih zgrada. Kao da i same monahinje žele da žive na svoj specifičan način, koji ih odvodi u daleku prošlost. Kao što i crkva živi istim načelima. Unutrašnjost konaka nosi ista obeležja. Odaje za goste, mala trpezarija, sve odiše na starinu. Ta atmosfera je lepa, razumljiva.

Ulazimo u prizemni konak kroz vrata, starinska i pomalo kriva. Mora se malo pognuti kod ulaženja. Brave su one „spoljašnje”, sa malom rezom za zaklapanje. Prozori niski, rajberi… Sastavljeni su od manjih stakala. Stolarija je ofarbana, ko zna kada, prijatnom (ne drečavom) bojom, sivoplavičastom, davno ispucalom od starosti, ali to ništa ne smeta. Patos, naravno, starinski, daščani, ali čist. Zidovi i tavanica lepo okrečeni u belo. Tavanica je negde ulegnuta, negde malo ispupčena, ali prilično niska. Sve je u stilu koji je topao i neshvatljivo prijatan. Sedamo na uske klupe, ne na stolice, zastrte tkanim šarenim prostirkama od vune. Stolovi čisti, prekriveni mušemom. U kuhinju nisam zavirivao, a i zašto bih? Ali, kao da sam tamo video veliki šporet na drva, s rernom „na sprat” i kazančetom za toplu vodu, koje nikad nije dosta.

Monahinje prijatne, vesele, šale se i smeškaju, služeći nas posluženjem.

Iznenada ulazi mlađa monahinja, punačka i visoka. Moja supruga, umetnica, ali i poznata šahistkinja, prepozna u pridošloj monahinji svoju prijateljicu, takođe poznatu šahistkinju. Banaćanka, važila je za najbolju u Banatu, ali i poznata u celoj Srbiji. Iznenađenje se ubrzo pretvori u veseo i prijatan razgovor. Pitanja i odgovori iskaču iz normale, kao varnice.

– Otkuda ti, kada si se zamonašila?

Ja se povukoh sa strane, uživajući u ovom iznenadnom dijalogu. Kada se sve malo stiša, umešah se u njihov razgovor pitanjem.

– Igrate li i dalje pomalo šah?

– A, ne. To sam ostavila čim sam došla u manastir.

Iznenadio me ovaj odgovor, ali nisam izdržao da ne postavim i dodatno pitanje. Morao sam da ga postavim, jer bez njega i odgovora mnoge stvari bi mi ostale nejasne. Znao sam da je bila šahistkinja s titulom i pratio sam njene rezultate na turnirima i takmičenjima. Nekako sklopih pitanje.

– A zašto ste ostavili šah, koji je divna, misaona i puna mašte, inteligentna igra, takoreći duhovnog karaktera, koja nije u suprotnosti s verom i crkvom?

Bivša šahistkinja, sada monahinja, odgovori:

– Znate, igranje šaha i takmičenje se svodi na neprijateljstvo.

– Kako? – izustih iznenađeno.

– Tako što kroz igru ja u protivnici vidim neprijatelja, koga treba kroz igru uništiti. To neprijateljstvo verovatno postoji i kod moje protivnice. Postepeno se tokom igre pojavljuje i uzajamna mržnja. Krajnji cilj je uništiti protivnika. Eto, zbog tog sam odlučila da s mantijom ne mogu imati i pione pred sobom.

Preoštro i preterano, pomislih u sebi. Istovremeno i vrlo logično, s druge strane.

Bilo je kod naše prijateljice sigurno lomova, ali odluka je pala.

U šahu, žrtve se prave, da bi se dobila partija. A ona je žrtvovala celu svoju ljubav, radi velikog dobijanja koje očekuje.

U malom, čitava filozofija. Možda i mudrost.

Ovaj događaj nikako da zaboravim.

Mišo M. Mladenović,
akademski slikar i pisac, Beograd