Мантија и пион

Постоји један манастир у Источној Србији, који има чудно име, као и сви манастири у том делу Србије. Овај, у којем сам се са супругом стицајем околности нашао пре око десетак година, урезао ми се у памћење, могу слободно да кажем до краја живота. Посећивао сам многе манастире по Србији. Сваки је леп на свој начин.

Овај женски манастир сам доживео некако другачије и био је у суштини такав. Конак је скроман и омањи, без другог спрата. Не би било чудо да датира из времена као и сама црква. Нема нових савремених зграда. Као да и саме монахиње желе да живе на свој специфичан начин, који их одводи у далеку прошлост. Као што и црква живи истим начелима. Унутрашњост конака носи иста обележја. Одаје за госте, мала трпезарија, све одише на старину. Та атмосфера је лепа, разумљива.

Улазимо у приземни конак кроз врата, старинска и помало крива. Мора се мало погнути код улажења. Браве су оне „спољашње”, са малом резом за заклапање. Прозори ниски, рајбери… Састављени су од мањих стакала. Столарија је офарбана, ко зна када, пријатном (не дречавом) бојом, сивоплавичастом, давно испуцалом од старости, али то ништа не смета. Патос, наравно, старински, дашчани, али чист. Зидови и таваница лепо окречени у бело. Таваница је негде улегнута, негде мало испупчена, али прилично ниска. Све је у стилу који је топао и несхватљиво пријатан. Седамо на уске клупе, не на столице, застрте тканим шареним простиркама од вуне. Столови чисти, прекривени мушемом. У кухињу нисам завиривао, а и зашто бих? Али, као да сам тамо видео велики шпорет на дрва, с рерном „на спрат” и казанчетом за топлу воду, које никад није доста.

Монахиње пријатне, веселе, шале се и смешкају, служећи нас послужењем.

Изненада улази млађа монахиња, пуначка и висока. Моја супруга, уметница, али и позната шахисткиња, препозна у придошлој монахињи своју пријатељицу, такође познату шахисткињу. Банаћанка, важила је за најбољу у Банату, али и позната у целој Србији. Изненађење се убрзо претвори у весео и пријатан разговор. Питања и одговори искачу из нормале, као варнице.

– Откуда ти, када си се замонашила?

Ја се повукох са стране, уживајући у овом изненадном дијалогу. Када се све мало стиша, умешах се у њихов разговор питањем.

– Играте ли и даље помало шах?

– А, не. То сам оставила чим сам дошла у манастир.

Изненадио ме овај одговор, али нисам издржао да не поставим и додатно питање. Морао сам да га поставим, јер без њега и одговора многе ствари би ми остале нејасне. Знао сам да је била шахисткиња с титулом и пратио сам њене резултате на турнирима и такмичењима. Некако склопих питање.

– А зашто сте оставили шах, који је дивна, мисаона и пуна маште, интелигентна игра, такорећи духовног карактера, која није у супротности с вером и црквом?

Бивша шахисткиња, сада монахиња, одговори:

– Знате, играње шаха и такмичење се своди на непријатељство.

– Како? – изустих изненађено.

– Тако што кроз игру ја у противници видим непријатеља, кога треба кроз игру уништити. То непријатељство вероватно постоји и код моје противнице. Постепено се током игре појављује и узајамна мржња. Крајњи циљ је уништити противника. Ето, због тог сам одлучила да с мантијом не могу имати и пионе пред собом.

Преоштро и претерано, помислих у себи. Истовремено и врло логично, с друге стране.

Било је код наше пријатељице сигурно ломова, али одлука је пала.

У шаху, жртве се праве, да би се добила партија. А она је жртвовала целу своју љубав, ради великог добијања које очекује.

У малом, читава филозофија. Можда и мудрост.

Овај догађај никако да заборавим.

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац, Београд