Deda-Ilijine poetske minijature

Pirot – Devedesetdvogodišnji Ilija Stamenović odabrao je haiku poeziju kao svoj način izražavanja. Njegove poetske minijature, što i jeste suština ove vrste lirike, upečatljive su kao pokretne slike, a kada se zakorači u Ilijino dvorište, pored keja i Nišave, jasno je odakle crpi inspiraciju. Hitro otvarajući kapiju, nasmejan i raspoložen, Ilija ponosno pokazuje svoje dve breze, omoriku i lesku. Žali nam se da ga oči izdaju, da sve manje može da čita, što mu naročito teško pada. Do pre tri godine je i bicikl vozio, a onda su, kaže, noge prestale da ga slušaju, pa sada i u šetnju retko ide.

Penzionisani potpukovnik Ilija Stamenović rođen je 1917. u selu Visočka Ržana na Staroj planini. Pisanjem se bavi od gimnazijskih dana, ali je tek pre sedam godina objavio prvu zbirku stihova, koje je posvetio preminuloj supruzi Nadeždi. U malom tiražu, 2003. objavljena mu je i zbirka karikatura, koje je stvarao krajem šezdesetih godina. Najčešće je portretisao kolege s posla. Do pre nekoliko godina, priznaje nam, nije ni znao šta je haiku poezija, sve dok ga u svet poetskih minijatura nije uveo direktor pirotske biblioteke Momčilo Antić.

– Prilikom jedne posete Momčilu, do ruku mi je došla knjižica sa stihovima, za koje sam, pročitavši ih, zaključio da su mi potpuno nerazumljivi. Tada mi je pojasnio šta je haiku i kako nastaje. Dao mi je materijal i rekao da čitam, razmišljam i da pokušam da pišem. Tako sam i uradio – govori Ilija, dodajući da je skoro godinu dana proučavao ovu japansku poetsku formu. Ubrzo je nastala i zbirka „Moj haiku dnevnik”. Osim efektnih opisa prirode, tu su i stihovi o Pirotu i Beogradu, ali i o rodnom selu Visočka Ržana, gde napuštene vodenice uzalud čekaju tovare žita.

–  Od kada pišem haiku, moj život se promenio. Počeo sam drugačije da gledam na ljude, prirodu, ptice, na sve što se dešava oko mene – kaže Ilija, i s ponosom dodaje da je pre nekoliko dana postao pradeda. Odmah je taj događaj pretočio u haiku: „Obavesti me sin, postao si pradeda od pre dva dana...”