Деда-Илијине поетске минијатуре

Пирот – Деведесетдвогодишњи Илија Стаменовић одабрао је хаику поезију као свој начин изражавања. Његове поетске минијатуре, што и јесте суштина ове врсте лирике, упечатљиве су као покретне слике, а када се закорачи у Илијино двориште, поред кеја и Нишаве, јасно је одакле црпи инспирацију. Хитро отварајући капију, насмејан и расположен, Илија поносно показује своје две брезе, оморику и леску. Жали нам се да га очи издају, да све мање може да чита, што му нарочито тешко пада. До пре три године је и бицикл возио, а онда су, каже, ноге престале да га слушају, па сада и у шетњу ретко иде.

Пензионисани потпуковник Илија Стаменовић рођен је 1917. у селу Височка Ржана на Старој планини. Писањем се бави од гимназијских дана, али је тек пре седам година објавио прву збирку стихова, које је посветио преминулој супрузи Надежди. У малом тиражу, 2003. објављена му је и збирка карикатура, које је стварао крајем шездесетих година. Најчешће је портретисао колеге с посла. До пре неколико година, признаје нам, није ни знао шта је хаику поезија, све док га у свет поетских минијатура није увео директор пиротске библиотеке Момчило Антић.

– Приликом једне посете Момчилу, до руку ми је дошла књижица са стиховима, за које сам, прочитавши их, закључио да су ми потпуно неразумљиви. Тада ми је појаснио шта је хаику и како настаје. Дао ми је материјал и рекао да читам, размишљам и да покушам да пишем. Тако сам и урадио – говори Илија, додајући да је скоро годину дана проучавао ову јапанску поетску форму. Убрзо је настала и збирка „Мој хаику дневник”. Осим ефектних описа природе, ту су и стихови о Пироту и Београду, али и о родном селу Височка Ржана, где напуштене воденице узалуд чекају товаре жита.

–  Од када пишем хаику, мој живот се променио. Почео сам другачије да гледам на људе, природу, птице, на све што се дешава око мене – каже Илија, и с поносом додаје да је пре неколико дана постао прадеда. Одмах је тај догађај преточио у хаику: „Обавести ме син, постао си прадеда од пре два дана...”