Zbog nje Kučevo postaje zelena oaza

U ovim teškim vremenima, Marija Rajčić (32) je primer nevidljivih heroja iz komšiluka koji ne nose plašt već srce na dlanu, jedna od onih u koje nisu uperena svetla kamera, a koja se u svojoj sredini, svakodnevno, bori za lepši i plemenitiji život, pre svega najmlađih. I zaslužuje da za nju zna cela Srbija.

Ona je pobednica konkursa koji treću godinu zaredom organizuju kancelarija Evropske unije u Srbiji i Fondacija „Ana i Vlade Divac”. Bilo je 172 predloga za heroje, stiglo je 150.000 glasova, a najveći broj je otišao u – Kučevo, malo mesto velikih ljudi.

Mlada samohrana majka koja se iz Beograda vratila u Kučevo, posle akcidenta sa rekom Pek, koja protiče kroz ovo mesto, počela je da razmišlja o budućnosti svog sad već sedmogodišnjeg sina Teodora, ali i ostalih mališana. Zasukala je rukave, formirala neformalnu grupu građana „Zelena oaza Kučevo” i krenula da rešava ekološke probleme ovog kraja. A onda je i bukvalno zasukala rukave. Uz pomoć dece.

– Želeli smo da pođemo malim koracima u ekološkoj edukaciji i zato smo krenuli od vrtića, jer deca lakše i brže usvajaju zdrave navike od odraslih. Odlučili smo se da to bude otpad od hrane, jer se on najteže odvaja. Razmišljali smo – ako ih naučimo da odvajaju otpad od hrane, posle će biti lako sa plastikom, staklom... Na konkursu Mladih istraživača Srbije dobili smo donaciju za projekat „Ozeleni sve(s)t” i krenuli od vrtića „Lane” u Kučevu, koji je tada pohađao i moj sin – priča nam Marija, koju smo upoznali prilikom dodele nagrada u Beogradu. Kako sve to izgleda u praksi?

– Dete pojede jabuku, ogrizak baci u sobni komposter, tu odstoji, a posle sve prebacuje u dvorišni komposter, gde nastaje zemlja. Taj humus onda koristimo za đubrenje zemljišta u mini-plasteniku, gde deca sade svoje povrće... Bitno je i što je taj proces vidljiv, da mališani tačno vide šta se dešava kada pojedu voćku – objašnjava i dodaje „sve se može kad se ruke slože”.

U mini-plastenicima su permakulturne leje. Prevedite nam „permakulturne leje”, prekidamo je.

Uz osmeh objašnjava da to nije klasično uzorana zemlja, već da se prvo prave korita od dasaka, stavlja se agrotekstilna folija, zatim ovčija vuna, pa grančice i lišće i tek onda zemlja, pa humus u kojem se sadi.

– Kada se kaže leja, odmah svi pomisle „ijao, tu ima da se kopa”... Ne, ovde nema kopanja, to je neka vrsta lenje poljoprivrede, ali uz povezivanje prirode i ljudi. Deca sa oduševljenjem čeprkaju po zemlji, njima je sve to jako interesantno, takmiče se čija je salata veća i ukusnija – objašnjava Marija i dodaje da nisu imali stručnu pomoć kada su počinjali, već da su sve sami istražili i tako svi zajedno učili.

Svi su bili zadovoljni, i roditelji i mališani, pa se projekat prošle godine proširio i na sve osnovne škole na teritoriji opštine Kučevo i danas obuhvata 500 đaka do četvrtog razreda. Sada svi osnovci odvajaju otpad od hrane, kompostiraju ga i koriste u svojim plastenicima. Za Mariju je čistije Kučevo i osmeh na licima dece najveća sreća, ali kaže i da je lane dobila plaketu opštine za izuzetan doprinos u domenu ekologije.

– Sada planiramo formiranje regionalnog edukativnog centra, u kojem ćemo prenositi znanja i primere dobre prakse u oblasti zaštite životne sredine putem primene selekcije otpada. Želimo da proširimo priču i na ostatak Srbije – kaže na kraju.

Sin je sada prvi razred, a Marija dodaje da život u malom mestu nakon velegrada kakav je Beograd ipak ima svojih prednosti: sve je mnogo slobodnije, prirodnije za odrastanje, okruženi su prirodom i velikim brojem drugara i dragih ljudi, komšija...

Želimo im da nastave da ozelenjavaju Kučevo, a ko zna, možda jednog dana ovaj duh zajedništva, drugačijih vrednosti i solidarnosti stigne i do beogradskih škola i vrtića...