Због ње Кучево постаје зелена оаза

У овим тешким временима, Марија Рајчић (32) је пример невидљивих хероја из комшилука који не носе плашт већ срце на длану, једна од оних у које нису уперена светла камера, а која се у својој средини, свакодневно, бори за лепши и племенитији живот, пре свега најмлађих. И заслужује да за њу зна цела Србија.

Она је победница конкурса који трећу годину заредом организују канцеларија Европске уније у Србији и Фондација „Ана и Владе Дивац”. Било је 172 предлога за хероје, стигло је 150.000 гласова, а највећи број је отишао у – Кучево, мало место великих људи.

Млада самохрана мајка која се из Београда вратила у Кучево, после акцидента са реком Пек, која протиче кроз ово место, почела је да размишља о будућности свог сад већ седмогодишњег сина Теодора, али и осталих малишана. Засукала је рукаве, формирала неформалну групу грађана „Зелена оаза Кучево” и кренула да решава еколошке проблеме овог краја. А онда је и буквално засукала рукаве. Уз помоћ деце.

– Желели смо да пођемо малим корацима у еколошкој едукацији и зато смо кренули од вртића, јер деца лакше и брже усвајају здраве навике од одраслих. Одлучили смо се да то буде отпад од хране, јер се он најтеже одваја. Размишљали смо – ако их научимо да одвајају отпад од хране, после ће бити лако са пластиком, стаклом... На конкурсу Младих истраживача Србије добили смо донацију за пројекат „Озелени све(с)т” и кренули од вртића „Лане” у Кучеву, који је тада похађао и мој син – прича нам Марија, коју смо упознали приликом доделе награда у Београду. Како све то изгледа у пракси?

– Дете поједе јабуку, огризак баци у собни компостер, ту одстоји, а после све пребацује у дворишни компостер, где настаје земља. Тај хумус онда користимо за ђубрење земљишта у мини-пластенику, где деца саде своје поврће... Битно је и што је тај процес видљив, да малишани тачно виде шта се дешава када поједу воћку – објашњава и додаје „све се може кад се руке сложе”.

У мини-пластеницима су пермакултурне леје. Преведите нам „пермакултурне леје”, прекидамо је.

Уз осмех објашњава да то није класично узорана земља, већ да се прво праве корита од дасака, ставља се агротекстилна фолија, затим овчија вуна, па гранчице и лишће и тек онда земља, па хумус у којем се сади.

– Када се каже леја, одмах сви помисле „ијао, ту има да се копа”... Не, овде нема копања, то је нека врста лење пољопривреде, али уз повезивање природе и људи. Деца са одушевљењем чепркају по земљи, њима је све то јако интересантно, такмиче се чија је салата већа и укуснија – објашњава Марија и додаје да нису имали стручну помоћ када су почињали, већ да су све сами истражили и тако сви заједно учили.

Сви су били задовољни, и родитељи и малишани, па се пројекат прошле године проширио и на све основне школе на територији општине Кучево и данас обухвата 500 ђака до четвртог разреда. Сада сви основци одвајају отпад од хране, компостирају га и користе у својим пластеницима. За Марију је чистије Кучево и осмех на лицима деце највећа срећа, али каже и да је лане добила плакету општине за изузетан допринос у домену екологије.

– Сада планирамо формирање регионалног едукативног центра, у којем ћемо преносити знања и примере добре праксе у области заштите животне средине путем примене селекције отпада. Желимо да проширимо причу и на остатак Србије – каже на крају.

Син је сада први разред, а Марија додаје да живот у малом месту након велеграда какав је Београд ипак има својих предности: све је много слободније, природније за одрастање, окружени су природом и великим бројем другара и драгих људи, комшија...

Желимо им да наставе да озелењавају Кучево, а ко зна, можда једног дана овај дух заједништва, другачијих вредности и солидарности стигне и до београдских школа и вртића...