Treba doneti zakon o ličnom bankrotu

Smatram da činjenica da u Srbiji nije do kraja i celovito normativno uređeno pitanje socijalne zaštite, osim na materijalni položaj pojedinih građana i njihovu egzistenciju, utiče i na mnoge druge oblasti života. Zato dolazi do ogromnih socijalnih raskola pojedinaca i grupa, privilegovanosti u radu i poslovanju, kao i do bračnih razmirica i uticaja na normalan razvoj deteta i njegovo odrastanje.

Zbog toga obrazlažem potrebu donošenja zakona o ličnom bankrotu. Normativno, on može postojati i u okviru samog Zakona o socijalnoj zaštiti, Zakona o imovini ili imovinskoj karti i slično, zavisno od realne procene pravednosti i ravnopravnosti ostvarivanja prava građana.

Kao pojam, lični bankrot se može definisati kao porodično ili lično (kad je reč o samcima) materijalno stanje nastalo iz neznanja, nemogućnosti ili zbog drugih okolnosti, kada pojedinac ili porodica ne mogu iz svojih prihoda da zadovoljavaju egzistencijalne potrebe.

Ovo stanje podrazumeva da se zakonom propisuje državni ili drugi organ ili drugo lice koje će se, u ime porodice ili pojedinca, brinuti o njihovim prihodima, rashodima i egzistenciji. Reč je o subjektima koji za preuzimanje brige ispunjavaju sve propisane zakonske uslove.

Postojeće evidencije o primaocima (i uslovima za primanje) tzv. socijalne pomoći su relativno statične, nepotpune i nesistematizovane, a verovatno i informatički nedovoljno povezane na nivou DPZ, odnosno Republike Srbije.

Osnovni uslov da bi se zadovoljio princip jednakosti jeste da se počne izrada metodologije i prikupljanja, obrade i kontinuiteta informatičke podrške o sticanju i promenama, po svim elementima, imovine svakog građanina Srbije s utvrđivanjem stanja u svakom terminu sticanja nekog prava. To bi, po karakteru, moglo zakonski da se nazove imovinska karta.

Navedenom metodologijom, uz postojeće podatke i pribavljanje novih, utvrdilo bi se „početno stanje” i primenio mehanizam promena i svakog novog stanja. Iz tako izvedenog stanja, kao startni (koji se odnosi na početno stanje) bio bi utvrđen minimalni iznos egzistencijalnih potreba izražen u dinarima, u odnosu na porodicu i pojedinca. Svi građani i porodice čiji evidentirani startni prihodi, tj. imovina iz imovinske karte, ne obezbeđuju taj iznos, sticali bi svojstvo korisnika socijalne karte, kao posebnog pravnog instrumenta socijalnog prava.

Pravno utemeljenje za svoj stav nalazim u stavu 1, čl. 69 Ustava Srbije, gde je definisano egzistencijalno (materijalno) pravo na načelima socijalne pravde, humanizma i ljudskog dostojanstva. Ovo pravo građana još nije do kraja i sveobuhvatno uređeno. Ostale odredbe čl. 69 Ustava, st. 2, 3, 4, 5, uređuju socijalna prava zaposlenih, invalida, ratnih veterana i žrtava rata, propisana u zakonu. Sve ove namene, stav 5, čl. 69 Ustava, finansiraju se iz fondova socijalnog osiguranja, osnovanih iz zakona.

Iz navedenog je, terminski, jasno da je ovo pravo, sveobuhvatno, već trebalo da se uredi (Ustav iz 2006) i nema opravdanja za nečinjenje.

Napominjem da donošenje imovinske karte kao „izvora prava” u socijalnoj karti, sada korišćenjem i obimnih podataka iz popisa stanovništva, omogućava i druge oblike socijalne jednakosti građana regulisane u stavu 2, čl. 91 Ustava, po kojem je obaveza plaćanja poreza i drugih dažbina „opšta obaveza i zasniva se na ekonomskoj moći obveznika”.

Nema drugog oblika socijalne zaštite mimo čl. 69 Ustava, koji ima sasvim dovoljan pravni okvir za sveukupno zakonodavno propisivanje, ovde na poziv na lični bankrot.

Iz ustavnih okvira i ovih činjenica treba odbaciti populizam kojim se programom „socijalne penzije” žele izmestiti penzioneri iz stava 1, čl. 69 Ustava, kao da se i oni ne podrazumevaju pod građanima i da nemaju posebna prava utvrđena u čl. 70 Ustava u odnosu na odredbe Zakona o PIO. Dakle, nisu penzioneri isključeni iz socijalne zaštite, niti su socijalni fondovi namenjeni „najnižim penzijama”, to su prava iz Zakona o PIO.

Keča Pero,
Novi Sad