Треба донети закон о личном банкроту

Сматрам да чињеница да у Србији није до краја и целовито нормативно уређено питање социјалне заштите, осим на материјални положај појединих грађана и њихову егзистенцију, утиче и на многе друге области живота. Зато долази до огромних социјалних раскола појединаца и група, привилегованости у раду и пословању, као и до брачних размирица и утицаја на нормалан развој детета и његово одрастање.

Због тога образлажем потребу доношења закона о личном банкроту. Нормативно, он може постојати и у оквиру самог Закона о социјалној заштити, Закона о имовини или имовинској карти и слично, зависно од реалне процене праведности и равноправности остваривања права грађана.

Као појам, лични банкрот се може дефинисати као породично или лично (кад је реч о самцима) материјално стање настало из незнања, немогућности или због других околности, када појединац или породица не могу из својих прихода да задовољавају егзистенцијалне потребе.

Ово стање подразумева да се законом прописује државни или други орган или друго лице које ће се, у име породице или појединца, бринути о њиховим приходима, расходима и егзистенцији. Реч је о субјектима који за преузимање бриге испуњавају све прописане законске услове.

Постојеће евиденције о примаоцима (и условима за примање) тзв. социјалне помоћи су релативно статичне, непотпуне и несистематизоване, а вероватно и информатички недовољно повезане на нивоу ДПЗ, односно Републике Србије.

Основни услов да би се задовољио принцип једнакости јесте да се почне израда методологије и прикупљања, обраде и континуитета информатичке подршке о стицању и променама, по свим елементима, имовине сваког грађанина Србије с утврђивањем стања у сваком термину стицања неког права. То би, по карактеру, могло законски да се назове имовинска карта.

Наведеном методологијом, уз постојеће податке и прибављање нових, утврдило би се „почетно стање” и применио механизам промена и сваког новог стања. Из тако изведеног стања, као стартни (који се односи на почетно стање) био би утврђен минимални износ егзистенцијалних потреба изражен у динарима, у односу на породицу и појединца. Сви грађани и породице чији евидентирани стартни приходи, тј. имовина из имовинске карте, не обезбеђују тај износ, стицали би својство корисника социјалне карте, као посебног правног инструмента социјалног права.

Правно утемељење за свој став налазим у ставу 1, чл. 69 Устава Србије, где је дефинисано егзистенцијално (материјално) право на начелима социјалне правде, хуманизма и људског достојанства. Ово право грађана још није до краја и свеобухватно уређено. Остале одредбе чл. 69 Устава, ст. 2, 3, 4, 5, уређују социјална права запослених, инвалида, ратних ветерана и жртава рата, прописана у закону. Све ове намене, став 5, чл. 69 Устава, финансирају се из фондова социјалног осигурања, основаних из закона.

Из наведеног је, термински, јасно да је ово право, свеобухватно, већ требало да се уреди (Устав из 2006) и нема оправдања за нечињење.

Напомињем да доношење имовинске карте као „извора права” у социјалној карти, сада коришћењем и обимних података из пописа становништва, омогућава и друге облике социјалне једнакости грађана регулисане у ставу 2, чл. 91 Устава, по којем је обавеза плаћања пореза и других дажбина „општа обавеза и заснива се на економској моћи обвезника”.

Нема другог облика социјалне заштите мимо чл. 69 Устава, који има сасвим довољан правни оквир за свеукупно законодавно прописивање, овде на позив на лични банкрот.

Из уставних оквира и ових чињеница треба одбацити популизам којим се програмом „социјалне пензије” желе изместити пензионери из става 1, чл. 69 Устава, као да се и они не подразумевају под грађанима и да немају посебна права утврђена у чл. 70 Устава у односу на одредбе Закона о ПИО. Дакле, нису пензионери искључени из социјалне заштите, нити су социјални фондови намењени „најнижим пензијама”, то су права из Закона о ПИО.

Кеча Перо,
Нови Сад