Do hita burnom raspravom

Trenutak kada se devetnaestogodišnja Jelena Živanović, tada Galonić, kao nova pevačica grupe „Zana” protivila da peva pesmu „Nisam, nisam devojka tvoga druga” smatrajući je detinjastom, bio je presudan za buduću karijeru jedne od najslušanijih pop grupa u regionu, ali i za zajednički život poznatog para.

Kompozitor i tvorac pop grupe „Zana” Zoran Živanović Žika seća se da je tada Jeleni objasnio da s toliko malo godina i iskustva nema pravo glasa. S tom pesmom, te 1991. godine, Jelena, kao četvrta po redu pevačica benda, postala je zvezda tadašnje Jugoslavije.

Veliki jubilej pop grupe

To je trasiralo njihov zajednički put do danas, kada u ovom sastavu, kao dva preostala člana, proslavljaju četiri decenije grupe „Zana”.

– Nisam znala šta me je snašlo. Bila sam, posle muzičke škole „Mokranjac”, prateći vokal poznatima, a onda me je „Zani”, kad je ostala bez pevačice, preporučio Goran Bregović. Za nekoliko dana, kad sam počela da pevam u grupi, zbog obožavalaca, na ulici mi je gotovo bilo potrebno obezbeđenje. Na bini sam stajala ispred jednog od najpopularnijih bendova Jugoslavije, pred publikom u kojoj su jedni drugima sedeli na leđima. Ta pesma bila je presudna da shvatim da sam upoznala jednog od najvećih hit-mejkera regiona – priča Jelena za „Magazin”.

Presudna za hitove u njihovoj, ali pre svega još ranijoj Žikinoj karijeri, ipak, bila je pokojna Marina Tucaković kao tekstopisac.

Žika je bio nestašni klavijaturista, koji je posle Vukove diplome u sedmom razredu i završenih šest razreda niže muzičke škole zaspao prilikom posete vukovaca sednici državne Skupštine, počeo je da se već od osmog razreda „otima” pravilima. Kao tinejdžer nagrađen je za priču „Ona je otišla” u „Politikinom zabavniku”, koju je pisao po ugledu na film „Ljubavna priča” o devojci oboleloj od leukemije.

Tada je počeo besomučno da dobija pisma vršnjakinja, pa priznaje i da se uobrazio:

– Rekao sam mami da ja više ne izlazim da prosipam đubre jer sam „zvezda”, na šta sam od nje dobio dobre ćuške. Put do „zvezde”, iako mi je bio suđen, međutim, nije bio brz i lak – priča Žika.

U gimnazijskoj grupi „Sultan” 1976. nastupao je na igranci u osnovnoj školi „Sveti Sava „ s gitaristom Radovanom Jovićevićem s kojim je kasnije i osnovao grupu „Zana”. Radovan je na svirku doveo svoju devojku Zanu Nimani i ona je od tada nastupala s njima. Ređale su se svirke i žurke. Da bi ga smirio, otac ga sa 18 šalje u Ameriku, koju je oldtajmerom prokrstario celu.

Razočaran „obećanom zemljom” vratio se posle godinu dana i u muzičkom studiju Radio Beograda on i „ekipa” iz gimnazijskih svirki upoznali su Marinu Tucaković.

– Vidimo se kod mene sutra u 11, rekla je. Od tada se nismo rastajali. Svi smo živeli na Vračaru. Kod nje smo pisali i izvodili melodije, ona je u hodu pisala i menjala tekstove, kuvala ručkove i aranžirala, da nas oraspoloži, spremala večere. Ostajali bismo do kasno u noć. Marina je sastavila moje nemirne konce, rekao bih, i zaslužna je za nastanak naše grupe i novog, pop talasa. Učila nas je da slušamo svu vrstu muzike. Pod istim imenom nastupamo još od 1979. godine, kada su u grupi bili i Igor Jovanović, Bogdan Dragović i Aleksandar Ivanović. Iako su nas odbili u PGP-u, u „Jugotonu” smo snimili prvi singl „Nastavnice” koji je postao hit i smatram ga početkom karijere. Na ploči je gostovao dečji hor i saksofonista Pol Pinjon, nastupali smo kao predgrupa Generaciji 5 u „Pioniru” i u školama smo postali apsolutni hit – seća se Živanović.

Kako tvrdi, nikako zbog para nisu svirali i ne bi ni znali šta hoće da nije bilo Marine. Jer, uskoro ih gotovo nespremne zatiče prava popularnost s pesmom i albumom „Dodirni mi kolena”, koji snimaju u Švedskoj 1982. u studiju Tinija Varge, jednog od najvećih evropskih producenata. Već sledeće godine pesma „Majstor za poljupce” i duet Zane Nimani i Željka Bebeka „Jabuke i vino” osvajaju Jugu, seća se.

„Vlak” s pevačicom Natašom Živanović, „Vejte snegovi” i „Oženićeš se ti” u izvođenju vokala Nataše Živković, sećamo se i mi, izazivali su uzdahe, gromoglasno pevanje, pa i vrištanja devojaka na koncertima naše i okolnih zemalja, kao i širom Rusije.

Devedesete, raspad zajedničke države, ali pre svega dolazak Jelene u grupu promenili su Žikin život.

– Jelena je osoba čijim dolaskom sam se konačno smirio i promenio. Čini mi se da sam do tada još lutao. Ona je nasledila Marinu u pisanju tekstova i bez nje danas „Zana”  ne bi postojala – tvrdi.

Majstor u kući

Čvrsta ruka ili taktičnost, pitamo. Ovo drugo, odgovara, smejući se, druga ili, kako Žika kaže, „bolja polovina” današnje grupe. Ipak, otkriva Jelena, do zajedničkog hita stignu uvek burno, u žestokoj kreativnoj prepirci, u kojoj posreduje i pas, maltezerka Kokica. Komšije su više puta pomislile da se razvode, dok nisu navikli. Jer, pesma je jedino oko čega se svađaju, sve dok oboje ne kažu „To je to”. Na pitanje da objasni otkud mu „žica” za najveće hitove našeg okruženja, Žika odgovara: – Kad osetim da sam se naježio, znam da je to hit.

To je nedavno osetio i kada je komponovao pesmu „Alhemičar” posvećenu Marini Tucaković, ali se, opet, Jelena, autorka reči pesme „Rane”, nećkala i to četiri meseca da napiše tekst. Htela je to da prepusti Marini, ali kad je čula da je umrla, za 20 minuta napisala je pesmu, plačući. Tom pesmom obeležili su u Radio Beogradu 40 godina karijere.

Dugo su bili samo saradnici i prijatelji. Kada su ušli u emotivnu vezu, Jelena se pitala zašto se to nije ranije dogodilo. Venčali su se, ne tako davno, bez kamera. Proputovali su i snimali po celom svetu, ostaje im još Japan, a Jelena bi volela da snime pesmu u ambijentu Islanda. Leti odlaze u prijateljsku Grčku, ali najčešće u Sirogojno, koje ih uvek čeka, uglas dobacuju. Tamo su u Muzeju na otvorenom 2019. priredili koncert i za osnovnu školu koja ima 78 đaka, ponosni su.

Danas ih najviše raduje da provode vreme s prijateljima kod kuće ili u obližnjem kafeu na Dorćolu. U njihovom domu Jelena je kreativac, nedavno je završila školu šivenja, zna i da veze, a glavni majstor je za popravke u kući. I to je umetnost, naglašava. Žika je, otkriva, u stilu „zvezde” rođene iz sna „uobraženog”, buntovnog beogradskog tinejdžera sedamdesetih, zadužen samo za pijacu i – omiljeni mu tenis na obližnjem Kalemegdanu.

Deda i čiča

Nadimak Kika-Mac, Zoran Živanović je dobio na početku karijere od Marine Tucaković kao umetničko ime, jer je muzičar sa istim imenom i prezimenom postojao već.Sa svojim najboljim drugom iz benda Radovanom, koji je davno iznenada otišao u inostranstvo, posle pauze od dvadesetak godina, svakodnevno se danas čuje i oslovljavaju se s „deda” i „čiča” .Živanović je, inače, otac dve ćerke iz prvog braka i danas je ponosan na svoje unuke.

Anegdote sa snimanja spotova

Jelena se priseća dosta stresnih anegdota sa snimanja pesama. Dok je na brodu pevala „Sama sam i lepo mi je baš”, Žika je pozadi skoro stradao koliko ga je jedrilica brzo vukla kroz vodu vezanog konopcem, da bi kadar spota bio „pun”. U brazilskoj faveli, uprkos obezbeđenju koje su imali, odjednom je pritrčala grupica domaćih momaka i podigla je, radosno je bacajući. Sličan šok doživela je kada joj se nečiji paraglajder na snimanju spustio 50 centimetara iznad glave, što reditelj, kao ni onaj u faveli, zbog „dobrog kadra”, nisu želeli da spreče.

BBŽ i „Politika”

Kada je nedavno pošao da kupi „Politiku”, na prozorčetu trafike pojavio se istetovirani mišićav mladić koji, vidi se, „nije proveo dane u biblioteci”, priča Zoran Živanović. Muzičaru se oštro obratio: „Ti ne možeš da kupiš 'Politiku'“! Zbunjenom Žiki dodao je primerak novina rekavši: „Tebi mogu samo da poklonim, jer si BBŽ”. Na pitanje šta to znači, odgovorio mu je: „U dorćolskom rečniku to je skraćenica za naše legende – Bora, Bajaga, Žika – zahvaljujući kojima smo lakše proživeli teške godine”. Bio mu je to jedan od najdražih trenutaka.