„Krijumčarenje” knjiga

Pošta 5 u Nišu, 8. jun. Paketiće s knjigama stavljam na pult, pozdravljam službenicu. „Molim Vas, štampano, obično.” Ona uzima paketiće, gleda. „Tiskovina”, kaže. Tiskovina. Štampano, valjda je isto. Šaljem svoju knjigu „Sanduk pun tame“  na različite adrese u Srbiji. Prijateljima, piscima. Jedna je među njima za Doboj, velikoj srpskoj pesnikinji, J. S. Službenica taj paketić – knjigu stavlja na stranu.

„Zašto je odvajate?”, pitam.

„Ona ide drugom poštom”, za inostranstvo?

„Kako inostranstvo?”, čudim se. „Kolika je poštarina?”

„Iznosi 630 dinara.”

Devet puta skuplje nego ove druge, što će ići na adrese u Srbiji.

„Reč je o knjizi”, pokušavam.

„Ne vredi, tako ovde piše.”

„Šta da radim?”

„Ne morate da šaljete.”

„Kako Srpska inostranstvo? Šta bi na to rekle naše Poglavice?”

Ona se osmehuje.

„Šaljete?”, pita.

„Šaljem”, šta da radim

Čudo da je vlast i knjigu gajtanom stegla. Znam kako šalju knjige otud, iz Republike Srpske, iz Crne Gore. Preko prijatelja, kad pođe u Srbiju, pa zatim na poštu. Dovijaju se pisci, među njima ima i akademika. Velikana.

Kao da se nešto krijumčari, kao da je knjiga nešto što treba zaustaviti, sprečiti da bude to što jeste. Knjiga. Mudrac koji putuje, širi znanje, oplemenjuje. Svet čini boljim.

„Knjige, braćo, a ne zvona...”, u sluhu mi reči prvog srpskog popečitelja kulture Dositeja.

Zašto se danas ovaj pojam sve manje čuje? Zašto je knjiga „najbolji drug” i u poštanskom saobraćaju u takvom statusu?

Prolaze dani. Javlja mi 15. juna J. S. da joj knjiga još nije stigla. Poštar joj kazao da knjige iz Srbije putuju od sedam do 15 dana. Piše: „Pitam ga zašto. Kaže, sva pošta ide prvo u Banjaluku, pa je odatle raspoređuju. Eto, Miroslave, to su naše ’Specijalne veze’.”

Miroslav Todorović,

književnik, selo Trešnjevica