„Кријумчарење” књига

Пошта 5 у Нишу, 8. јун. Пакетиће с књигама стављам на пулт, поздрављам службеницу. „Молим Вас, штампано, обично.” Она узима пакетиће, гледа. „Тисковина”, каже. Тисковина. Штампано, ваљда је исто. Шаљем своју књигу „Сандук пун таме“  на различите адресе у Србији. Пријатељима, писцима. Једна је међу њима за Добој, великој српској песникињи, Ј. С. Службеница тај пакетић – књигу ставља на страну.

„Зашто је одвајате?”, питам.

„Она иде другом поштом”, за иностранство?

„Како иностранство?”, чудим се. „Колика је поштарина?”

„Износи 630 динара.”

Девет пута скупље него ове друге, што ће ићи на адресе у Србији.

„Реч је о књизи”, покушавам.

„Не вреди, тако овде пише.”

„Шта да радим?”

„Не морате да шаљете.”

„Како Српска иностранство? Шта би на то рекле наше Поглавице?”

Она се осмехује.

„Шаљете?”, пита.

„Шаљем”, шта да радим

Чудо да је власт и књигу гајтаном стегла. Знам како шаљу књиге отуд, из Републике Српске, из Црне Горе. Преко пријатеља, кад пође у Србију, па затим на пошту. Довијају се писци, међу њима има и академика. Великана.

Као да се нешто кријумчари, као да је књига нешто што треба зауставити, спречити да буде то што јесте. Књига. Мудрац који путује, шири знање, оплемењује. Свет чини бољим.

„Књиге, браћо, а не звона...”, у слуху ми речи првог српског попечитеља културе Доситеја.

Зашто се данас овај појам све мање чује? Зашто је књига „најбољи друг” и у поштанском саобраћају у таквом статусу?

Пролазе дани. Јавља ми 15. јуна Ј. С. да јој књига још није стигла. Поштар јој казао да књиге из Србије путују од седам до 15 дана. Пише: „Питам га зашто. Каже, сва пошта иде прво у Бањалуку, па је одатле распоређују. Ето, Мирославе, то су наше ’Специјалне везе’.”

Мирослав Тодоровић,

књижевник, село Трешњевица