Marginalije o demokratiji u Srbiji

Čitam u novinama da je jedan od lidera opozicije pozvao predsednika države da „smeni REM” i da „promeni rukovodstvo RTS-a”. To bi, kako iz teksta proizilazi, bili prvi koraci na putu ka demokratizaciji Srbije i uslov za „prave izbore”.

Sticajem okolnosti bio sam predsednik UO RTS-a koji je mlađanog Bujoševića izabrao za generalnog direktora UO. Kako tada tako sam i danas uveren da je njegov izbor bio pogrešan i suprotan duhu JMS. Zbog toga sam odustao od kandidature za drugi mandat u UO RTS-a. Uprkos tome, jamčim da je izbor ovog junoše bio potpuno u skladu sa zakonom o JMS i procedurom koju predviđa statut RTS-a. Naprosto, reč je o legalno izabranom direktoru koji može biti smenjen samo na zakonom predviđen način, a ne voljom ili odlukom predsednika države ili na insistiranje opozicionih prvaka. Ako ne naučimo da je poštovanje zakona i procedure jedan je od preduslova demokratskog poretka, čak i kada ishodi do kojih demokratske odluke ne odgovaraju našem uverenju o dobroti, pravdi i korisnosti, nećemo doprineti demokratizaciji društva. Naprotiv.

Slušam na nekim vestima novinara koji tvrdi, ističući to kao specifičan srpski kuriozitet i deformitet, da se „retko ko samo zahvaljujući partijskoj i ličnoj lojalnosti uzdigao sa mesta građevinskog keramičara i preduzetnika do najviših državnih funkcija”. Na stranu što to nije samo srpski kuriozitet, veći je problem što se takvim razmišljanjem dovodi u pitanje jedno od osnovnih demokratskih načela – da svako ima pravo da bira i da bude biran. Zašto keramičar ili preduzetnik ne bi mogli u demokratskom poretku da postanu ministri? Koju bi to školu trebalo da završe kandidati za buduće ministre i postoji li uopšte škola za ministre ili se u svim državama na ministarske funkcije dolazi na predlog partije koje ima većinu u parlamentu? Partijski život ima svoju logiku i pravila, ali šta god mislili o tome, partije su stub savremenog demokratskog poretka.

Možda je upravo kvazielitizam i pritisak čaršije učinio da neki od onih koji su do funkcije došli preko partije – a kako bi drugačije – osete poriv da po svaku cenu doktoriraju kako im se ne bi brojala akademska zrnca i dovodio u pitanje legitimitet da obavljaju nekakvu javnu funkciju. Zapravo jedan od ključnih problema demokratije u većini zemalja je taj što u predstavničkim pa i izvršnim telima sedi neuporedivo manji broj onih sa nižim obrazovnim nivoom u odnosu na njihovu zastupljenost u populaciji. Svakodnevno se možemo uveriti da ljudi bez obzira na stepen i vrstu školske spreme veoma dobro mogu da prepoznaju svoj interes. Možda ne mogu uvek da ga artikulišu na pravi način, ali ga odlično razumeju. Suština demokratije i jeste u reprezentaciji različitih interesa, a ko bi mogao bolje da reprezentuje na primer interese radnika, preduzetnika ili seljaka od njih samih.

Pre par dana, novinarka jedne televizije poslala mi je poruku u kojoj me moli za komentar o „rastućem nasilju u društvu”. Zamolio sam je da mi pošalje neke podatke, ili bilo kakav izvor na koji se poziva kako bih mogao da komentarišem, jer je besmisleno da bilo šta kažem ako ne znam na šta se stvarno misli. Više se, međutim, nije javljala. O nasilju se u našem društvu svakodnevno govori. Ne postoji nijedna druga društvena tema ni reč koja se više puta ponavlja u medijima. Nekako je postalo samorazumljivo da je nasilje u porastu. Zapravo jedino što je izvesno i golim okom vidljivo jeste porast neargumentovane priče o nasilju koja sama po sebi stvara utisak da je nasilja mnogo više nego što ga zapravo ima. Ta priča je toliko nediferencirana da se više i ne specifikuje na koju vrstu nasilja se misli. Niko se ne poziva na uporedne podatke, pa čak ni na vremenske serije koje bi se odnosile na kretanje određenog tipa nasilja u našoj zemlji u različitim vremenskim periodima.

Jedan od osnovnih preduslova za smislen razgovor o bilo kojoj temi u demokratskom društvu jesu podaci. Sve ostalo je manje ili više prikrivena manipulacija. Pre izvesnog vremena tražio sam podatke o vršnjačkom nasilju u školama. Pouzdan izvor našao sam u jednom izveštaju Unicefa u kojem su navedeni uporedni podaci o vršnjačkom nasilju u većini evropskih zemalja uključujući i Srbiju. Podaci su se odnosili na period od 2006. do 2016. godine, a istraživanje u Srbiji je vodio respektabilan tim. Bio sam zapanjen kada sam video da je Srbija u pogledu vršnjačkog nasilja u školama daleko ispod evropskog proseka. I šta ćemo sad?

Pre par dana jedan prijatelj, inače demokrata po sopstvenom ubeđenju, zamerio mi je gostovanje na jednoj televiziji. Pitao sam ga da li je slušao to o čemu sam pričao. Rekao je da nije i da to zapravo nije ni važno, važno je to što sam uopšte bio tamo. Ni ranije nije uvek bilo najvažnije šta se kaže. Često je od toga bilo bitnije ko kaže, način na koji kaže, a tek potom šta se kaže. Bilo je, naravno, važno i vreme kada se nešto govori, kao i vrsta medija preko kojeg se poruka šalje, ali sada je došlo vreme da se o sadržaju rečenog sudi i prema tome na kojoj televiziji ili u kojim novinama je nešto rečeno. Ne razumem tu logiku. Ako ne slušamo ono što „drugi” kažu kako ćemo s njima komunicirati? Ako nema komunikacije kako se može graditi demokratsko društvo? Ili možda i nije ideja da se komunicira i da se gradi demokratsko društvo.

Ali kome i gde ja to govorim?

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu