Žene su se promenile na sopstvenu štetu

Srpsko-španska jezička barijera, čini mi se, u Barseloni nije postojala. Ovde u Nacionalnom teatru Katalonije radili smo nekoliko dana protekle jeseni, imali smo radne probe. Poznata nam je sala „Petita”, takođe i osoblje koje je ovde zaposleno. Desilo se nešto vrlo interesantno: reakcije španske publike bile su nešto na šta mi nismo navikli, jednostavno je reagovala drugačije. Nešto je njima u predstavi „Vatre” bilo blisko što nama, reklo bi se, nije, ali mislim da je emocija, priča i naša igra u Kataloniji povezala nas i gledaoce i spojila nas u emotivni trenutak bez jezičke distance. To su dve škole, dva različita kulturološka pristupa problemu, ali umetnost briše te granice. Tako se makar meni učinilo.

Centralna snaga predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Varte” Marije Velasko, nastala na osnovu istoimene proze Margerit Jursenar u režiji Karme Portačeli, nalazi se u liku koji igra Sloboda Mićalović. Ona je u razgovoru za „Politiku” ovako komentarisala špansku premijeru ovog dela na sceni Nacionalnog teatra Katalonije u Barseloni koji je njegov koproducent. Predstava „Vatre” deo je šireg evropskog projekta Unije teatara Evrope „Katastrofa”.

Ona, kako je nazvana junakinja Slobode Mićalović, imenovana je tako zato što može da bude svaka od nas. Svedoči kako žena može da bude tako „naivna” kada je reč o ljubavi. Komad postavlja mnogo pitanja, ali je u fokusu ljubav kao večita inspiracija.

Rediteljka Karma Portačeli sa kojom ste ostvarili blisku scenski komunikaciju naglašava da vašu zajedničku predstavu jako voli. Zašto vi volite „Vatre”, koje nove spoznaje su vam donele?

Kažu da glumca nađe svaka predstava, mislim da su ove naše „Vatre” mene našle pre svega zbog trenutka u kome bi trebalo da glumački zakoračim u nešto novo. Ne želim da zvučim egoistično i pretenciozno, ako kažem da sam se naigrala u pozorištu lepih žena i da robujem toj fizičkoj lepoti u teatru. Ali  u slučaju predstave „Vatre” desilo se prvi put da nisam morala da budem lepa i nisam morala to i fizički da dokazujem, već sam, naprotiv, rolu One doživela kao vrstu oslobađanja:  da izađe iz mene nešto što je sasvim drugačije. Sazrevanje, pa i neka moja životna pitanja sa kojima se neminovno suočavamo u izvesnom trenutku. „Vatre” su mi dale odgovore na mnoga pitanja, a ono što mi je posebno važno jeste da je rediteljka Karma Portačeli koja mene nije poznavala kao glumicu, uvidela sve moje greške, manjkavosti bez bilo koje prethodne spoznaje ili priče kakva sam glumica. Ona je vrlo temeljno radila na tome da mi skloni, odstrani te moje viškove kojih nikako nisam uspevala u pozorištu da se oslobodim. Sve ono što sam do sada uspevala da ostvarim na filmu ili televiziji, u pozorištu mi je bilo dosta teže, ne znam da vam kažem zašto nisam uspela u tome, ali čini mi se da sam sa ovom predstavom zakoračila u nešto drugačije.

Kako je izgledala vaša komunikacija, sam rad na predstavi „Vatre” budući da Karma Portačeli dolazi iz drugog umetničkog i jezičkog podneblja?

Karma Portačeli je jako zahtevna rediteljka. Jednostavno kao da razume srpski jezik, oseća pogrešnu emociju, govornu radnju i samim tim vas vrati da ponovite scenu. Glumac ne može da je prevari, iako ona ne poznaje vaš jezik. Nije nam zapravo davala neke nove sugestije,  koliko nas je vraćala  da ponavljamo scene, jer vi igranjem prilagodite neke stvari svojom intuicijom. E, ona nas je vraćala i vraćala kao kada kamera ima mutan efekat, pa ga izoštravate. Tako nas je Karma podsticala da nastojimo da svaka scena bude oštra, precizna i tačna, da ne bauljamo po magli nego da budemo jasni u radu, priči i razvoju emocija.

Pred vama je i nova predstava „Dečje povrede” mladog američkog autora Džozefa Radživa, u režiji Ivana Vukovića čija premijera je 5. jula u okviru Belefa u Botaničkoj bašti. O čemu je reč?

Vuk  Kostić i ja radimo duodramu „Dečje povrede” pod okriljem Narodnog pozorišta u Beogradu. Dva najbolja drugara spajaju rane i povrede. Zapravo ih sudbina ili život podstiču da shvate da su jedno za drugo, a oni ništa ne „kapiraju”… I onda kada konačko spoznaju da su jedno za drugo, vreme je već prošlo, dakle – zakasnili su. Igramo ljude, koji imaju najpre osam godina, situacije se menjaju, naravno ne tumačimo decu od osam leta, pa je tu period kada imaju po 13, zatim 18, pa 40 godina. Glumački je ogroman izazov, u pitanju je veliki scenski dijapazon. Razlog je što tinejdžersko vreme, ili recimo taj period od osam ili 18 godina nosi drugačiji pristup problemu. Zatim to su pojedinci koji nisu imali sluha niti snage da zakorače u život, pa vidimo dva velika potencijala koja su ostala neostvarena. To su oni ljudi koji su na ivici, variraju između genijalnosti i propasti. Kao i svaki američki komad oni provlače porodicu kao osnov svih problema. Oba junaka imaju probleme sa roditeljima, posebno moja junakinja. Napušteni su i sami u toj velikoj državi, odnosno gradu tako da su upućeni i osuđeni  jedno na drugo. Ali, jako su duhoviti u nošenju sa svojim problemima, ožiljcima, kao da se crni humor provlači kroz tu melodramsku priču. Duhovito je, pa vam zastane knedla u grlu, pa se opet nasmejete, zamislite, pa malo zaplačete. Ono što je meni bila inicijalna kapisla kada je reč o duodrami „Dečje povrede”, budući da je Vuk Kostić moj najbolji drug, jeste da nismo dugo, dugo radili zajedno u pozorištu, a bila nam je želja da se sretnemo u teatru. Zamolili smo reditelja Ivana Vukovića da pronađe komad i da nas na sceni „uveže”.  Kostićev junak  je večiti Petar Pan, a ja ću biti duhovita, svoja, a opet pomalo mračna osoba. Delovaće sve lagano i duhovito, ali ćemo se malo i zamisliti.

U pauzi između proba u probnoj sali Narodnog pozorišta u Beogradu, istrajavate i na novim filmskim, odnosno televizijskim izazovima. Koji novi zadaci su pred vama?

Trenutno je u mom fokusu „Tajna vinove loze” treći deo i radiću seriju „Konstantinovo raskršće” sa Dejanom Zečevićem. Tome se jako radujem, a onda sledi mala pauza do septembra. Što se tiče  „Konstantinovog raskršća” ne smem ništa da pričam, jer sam potpisala ugovor o ćutanju. Čitajući sve te priče od antike do danas, igrajući i predstavu „Vatre” došla sam do zaključka da smo se mi žene promenile na sopstvenu štetu. Izgubile smo naše glavno oružje a to je da budemo žene, ženstvene i da ženskim sredstvima dobijamo život. Nije nam u prirodi druga strana, ne umemo da baratamo muškim sredstvima. To je ono za šta smatram da su antičke junakinje mnogo bolje znale od nas. Poznavaoci antičkih drama znaju kako su njihove junakinje završavale i sa jednim, i sa drugim problemom, ali i sa sobom jer su bile jako mudre. Mudrost smo izgubile. Mudrost života u odnosima, prema deci, mužu… i oni prema nama.  I muškarci su zbunjeni, to je neminovno i mnogi od njih lutaju kao i mi same. Dušom sam, ipak, bliža ženama iz tih davnih vremena i zato se malo lošije snalazim u ovim današnjim okolnostima.