Жене су се промениле на сопствену штету

Српско-шпанска језичка баријера, чини ми се, у Барселони није постојала. Овде у Националном театру Каталоније радили смо неколико дана протекле јесени, имали смо радне пробе. Позната нам је сала „Петита”, такође и особље које је овде запослено. Десило се нешто врло интересантно: реакције шпанске публике биле су нешто на шта ми нисмо навикли, једноставно је реаговала другачије. Нешто је њима у представи „Ватре” било блиско што нама, рекло би се, није, али мислим да је емоција, прича и наша игра у Каталонији повезала нас и гледаоце и спојила нас у емотивни тренутак без језичке дистанце. То су две школе, два различита културолошка приступа проблему, али уметност брише те границе. Тако се макар мени учинило.

Централна снага представе Југословенског драмског позоришта „Варте” Марије Веласко, настала на основу истоимене прозе Маргерит Јурсенар у режији Карме Портачели, налази се у лику који игра Слобода Мићаловић. Она је у разговору за „Политику” овако коментарисала шпанску премијеру овог дела на сцени Националног театра Каталоније у Барселони који је његов копродуцент. Представа „Ватре” део је ширег европског пројекта Уније театара Европе „Катастрофа”.

Она, како је названа јунакиња Слободе Мићаловић, именована је тако зато што може да буде свака од нас. Сведочи како жена може да буде тако „наивна” када је реч о љубави. Комад поставља много питања, али је у фокусу љубав као вечита инспирација.

Редитељка Карма Портачели са којом сте остварили блиску сценски комуникацију наглашава да вашу заједничку представу јако воли. Зашто ви волите „Ватре”, које нове спознаје су вам донеле?

Кажу да глумца нађе свака представа, мислим да су ове наше „Ватре” мене нашле пре свега због тренутка у коме би требало да глумачки закорачим у нешто ново. Не желим да звучим егоистично и претенциозно, ако кажем да сам се наиграла у позоришту лепих жена и да робујем тој физичкој лепоти у театру. Али  у случају представе „Ватре” десило се први пут да нисам морала да будем лепа и нисам морала то и физички да доказујем, већ сам, напротив, ролу Оне доживела као врсту ослобађања:  да изађе из мене нешто што је сасвим другачије. Сазревање, па и нека моја животна питања са којима се неминовно суочавамо у извесном тренутку. „Ватре” су ми дале одговоре на многа питања, а оно што ми је посебно важно јесте да је редитељка Карма Портачели која мене није познавала као глумицу, увидела све моје грешке, мањкавости без било које претходне спознаје или приче каква сам глумица. Она је врло темељно радила на томе да ми склони, одстрани те моје вишкове којих никако нисам успевала у позоришту да се ослободим. Све оно што сам до сада успевала да остварим на филму или телевизији, у позоришту ми је било доста теже, не знам да вам кажем зашто нисам успела у томе, али чини ми се да сам са овом представом закорачила у нешто другачије.

Како је изгледала ваша комуникација, сам рад на представи „Ватре” будући да Карма Портачели долази из другог уметничког и језичког поднебља?

Карма Портачели је јако захтевна редитељка. Једноставно као да разуме српски језик, осећа погрешну емоцију, говорну радњу и самим тим вас врати да поновите сцену. Глумац не може да је превари, иако она не познаје ваш језик. Није нам заправо давала неке нове сугестије,  колико нас је враћала  да понављамо сцене, јер ви играњем прилагодите неке ствари својом интуицијом. Е, она нас је враћала и враћала као када камера има мутан ефекат, па га изоштравате. Тако нас је Карма подстицала да настојимо да свака сцена буде оштра, прецизна и тачна, да не бауљамо по магли него да будемо јасни у раду, причи и развоју емоција.

Пред вама је и нова представа „Дечје повреде” младог америчког аутора Џозефа Раџива, у режији Ивана Вуковића чија премијера је 5. јула у оквиру Белефа у Ботаничкој башти. О чему је реч?

Вук  Костић и ја радимо дуодраму „Дечје повреде” под окриљем Народног позоришта у Београду. Два најбоља другара спајају ране и повреде. Заправо их судбина или живот подстичу да схвате да су једно за друго, а они ништа не „капирају”… И онда када коначко спознају да су једно за друго, време је већ прошло, дакле – закаснили су. Играмо људе, који имају најпре осам година, ситуације се мењају, наравно не тумачимо децу од осам лета, па је ту период када имају по 13, затим 18, па 40 година. Глумачки је огроман изазов, у питању је велики сценски дијапазон. Разлог је што тинејџерско време, или рецимо тај период од осам или 18 година носи другачији приступ проблему. Затим то су појединци који нису имали слуха нити снаге да закораче у живот, па видимо два велика потенцијала која су остала неостварена. То су они људи који су на ивици, варирају између генијалности и пропасти. Као и сваки амерички комад они провлаче породицу као основ свих проблема. Оба јунака имају проблеме са родитељима, посебно моја јунакиња. Напуштени су и сами у тој великој држави, односно граду тако да су упућени и осуђени  једно на друго. Али, јако су духовити у ношењу са својим проблемима, ожиљцима, као да се црни хумор провлачи кроз ту мелодрамску причу. Духовито је, па вам застане кнедла у грлу, па се опет насмејете, замислите, па мало заплачете. Оно што је мени била иницијална каписла када је реч о дуодрами „Дечје повреде”, будући да је Вук Костић мој најбољи друг, јесте да нисмо дуго, дуго радили заједно у позоришту, а била нам је жеља да се сретнемо у театру. Замолили смо редитеља Ивана Вуковића да пронађе комад и да нас на сцени „увеже”.  Костићев јунак  је вечити Петар Пан, а ја ћу бити духовита, своја, а опет помало мрачна особа. Деловаће све лагано и духовито, али ћемо се мало и замислити.

У паузи између проба у пробној сали Народног позоришта у Београду, истрајавате и на новим филмским, односно телевизијским изазовима. Који нови задаци су пред вама?

Тренутно је у мом фокусу „Тајна винове лозе” трећи део и радићу серију „Константиново раскршће” са Дејаном Зечевићем. Томе се јако радујем, а онда следи мала пауза до септембра. Што се тиче  „Константиновог раскршћа” не смем ништа да причам, јер сам потписала уговор о ћутању. Читајући све те приче од антике до данас, играјући и представу „Ватре” дошла сам до закључка да смо се ми жене промениле на сопствену штету. Изгубиле смо наше главно оружје а то је да будемо жене, женствене и да женским средствима добијамо живот. Није нам у природи друга страна, не умемо да баратамо мушким средствима. То је оно за шта сматрам да су античке јунакиње много боље знале од нас. Познаваоци античких драма знају како су њихове јунакиње завршавале и са једним, и са другим проблемом, али и са собом јер су биле јако мудре. Мудрост смо изгубилe. Мудрост живота у односима, према деци, мужу… и они према нама.  И мушкарци су збуњени, то је неминовно и многи од њих лутају као и ми саме. Душом сам, ипак, ближа женама из тих давних времена и зато се мало лошије сналазим у овим данашњим околностима.