Venčanica za princeze

Žene su se oduvek trudile da haljina u kojoj će se udati bude što lepša i raskošnija. U davna vremena, kada se većina brakova sklapala iz računa, venčanica je trebalo u najboljem svetlu da prikaže ne samo mladu, već i porodicu iz koje dolazi. Devojke su se tada udavale obučene u svoju najbolju haljinu, a pripadnice kraljevskih kuća, plemkinje i neveste iz bogataških porodica nosile su svilu i kadifu, ukrašenu draguljima i protkanu zlatnim nitima.

Haljine za venčanje nisu oduvek bile bele. Bilo ih je u svim drugim i žene su ih najčešće dugo posle venčanja oblačile u svečanim prilikama. U zemljama zapadne Evrope neveste iz najsiromašnijih porodica obično su nosile sive haljine, dok su ostale birale boju koja im najlepše stoji. Posebno je popularna bila plava, koja je asocirala na devicu Mariju i simbolizovala nevinost. Skerletnocrvena je, sa druge strane, izbegavana, jer je vezivana za žene lakog morala. Na crkvenim venčanjima nepoželjna je bila i zelena, jer se verovalo da može da privuče pažnju vila i vilenjaka, koji su se, po tradiciji, oblačili baš u zeleno. Takođe, verovalo se da će ako mlada obuče zelenu haljinu na venčanju padati kiša. Crna je vezivana za smrt i venčanice ove boje najčešće su nosile udovice kada su se ponovo udavale.

Jedna od prvih nevesta koje su obukle belu haljinu bila je škotska kraljica Meri, koja se udala za budućeg kralja Francuske Fransoa II. Međutim, njena venčanica izazvala je negodovanje u javnosti, jer je bela u to vreme u Francuskoj bila zvanična boja žalosti.

Tradiciju belih venčanih haljina započela je kraljica Viktorija 1840. godine, kada se odevena u belo udala za princa Alberta. Kraljica je želela da na svojoj venčanici prikaže raskošnu čipku koju je čuvala za taj dan. U venčanoj haljini se i fotografisala, zajedno sa svojim mužem, ali ne na dan svadbe, već deceniju i po kasnije. Kopije ove fotografije obišle su kraljevstvo, a njena haljina svidela se mnogim devojkama, koje su poželele da bar na svadbi izgledaju kao princeze. Moda belih venčanica proširila se Engleskom, a zatim i ostatkom Evrope i sveta. Tek kasnije neko se dosetio da bi bela haljina mogla da bude i simbol nevinosti neveste.

Za razliku od Evrope, u istočnim kulturama, kao što su kineska, japanska i indijska, neveste su se oduvek oblačile u boju koja donosi sreću – crvenu. U Indiji su na ceni bili i sariji zelene boje, koja simbolizuje plodnost. Tek u novije vreme i istočnjaci su počeli da kombinuju tradiciju i modu, tako da Kineskinje, Japanke i Indijke sada često imaju dve venčanice: crvenu i belu.

Bela je i danas omiljena, a u stopu je prate bež i slični tonovi poetično imenovani kao boja slonovače ili šampanjca. Da bi nevesta što više ličila na princezu, venčanica često ima i dodatak, takozvani šlep, koji vodi poreklo od kraljevske odeće, a nastao je po ugledu na rep kraljevske ptice – pauna.

D. D.