U hramu hiljadu hramova

U vrhu duge liste šta svaki turista neizostavno mora da vidi tokom posete Indoneziji nalazi se i velika budistička znamenitost, hram Borobodu. Upravo zato kada sam sleteo na novi aerodrom u Jogjakarti, ili popularno Džođa, na indonežanskom ostrvu Javi, odmah smo krenuli ka hramu. Iako se nalazi na oko 40 kilometara od aerodroma i putevi su u boljem stanju u odnosu na ostale na ostrvu, to je zahtevalo puna dva sata vožnje.

Mada je bio kraj kišnog perioda i dve nedelje pre mog dolaska na ostrvo uopšte nije bilo kiše, tog dana lilo je kao iz kabla. Potoci vode su tekli na sve strane, jedva da se i put video, ali to nimalo nije uticalo na moje dobro raspoloženje. Bio sam na Javi, a kao u snu krenuo sam da vidim čuveni hram. Kasnije, kada sam bolje upoznao svog sjajnog vodiča Hadija i vozača Didita, od njih sam naučio da za prave entuzijaste, vreme nije od presudnog značaja.

U senci vulkana Merapi

Vulkan Merapi, visok oko 3.000 metara, od kiše jedva se nazirao, a samo dve nedelje ranije, iz njega je kuljala lava. Tokom vožnje saznajem i prve zanimljivosti o ovom kraju: na ostrvu imaju tri žetve pirinča godišnje, jer vulkanska zemlja je veoma plodna, zatim, da u pirinčanim poljima bude ponekad i pitona, dužine do tri metra, a ima i malih, ali veoma otrovnih zmija. Čujem i da samo na obroncima vulkana raste drvo koje rađa „snejk frut”, izuzetno ukusnu voćku, nešto između naše dunje i kruške. Neobično ime voće je dobilo zbog načina na koji se ljušti: suva kora otpada kao zmijska koža.

Konačno, stigli smo i do hrama oko kojeg se zatekla tek nekolicina vernika. Grmelo je i sevalo, a oko hrama brisani prostor, velika i široka poljana, ukupno na 84 hektara. Pitam svoje vodiče da li se strada od groma u ovoj oblasti. Naravno, odgovaraju, ponekad!

Hodali smo bosi, jer obuća nema smisla. Topla, čak prijatna voda, obilno teče.

Hram je izgrađen u devetom veku na mandala principu, što znači da ima kvadratnu osnovu sa stranicama od 123 metra i desetak platformi uvis, koje se postepeno smanjuju, u tri nivoa. Na vrhu je glavna stupa. Kako to izgleda najlakše ćete shvatiti ako zamislite šerpu, udubljenu u sredini, pa postavljenu naopačke i oko nje 72 veće stupe, a na stranicama još 504 manje.

Spreda i pozadi su figure, po dva čuvara hrama koji pozivaju i ispraćaju vernike. Na stranicama hrama se nižu i priče iz Ramajane i ukrasni elementi.

Kad je hram izgrađen, vernici su duže od veka dolazili u njega, a onda je vulkan Merapi 1006. godine imao silnu erupciju, te je u potpunosti pepelom zasuo ceo kompleks, pa se na hram na kraju i potpuno zaboravilo. Tek 1814. godine Englezi su otkrili da se ispod pirinčanih polja nalazi nešto izuzetno, ali tada nisu ništa preduzeli. Trebalo je da prođe još jedno stoleće. Tačnije 1917. Holanđani su otkopali hram, ponešto i rekonstruisali. Oko 1970. država je potpuno raščistila teren, iselila sela i seljake i dala pravi značaj ovom spomeniku kulture.

Vulkan ritmično, svake četiri godine ima snažnu erupciju, a redovno dimi svake nedelje pomalo. Poslednja snažna erupcija je bila 2010. godine kada je stradalo oko 300 ljudi. Zbog toga, a i zbog serije zemljotresa, koji su usledili, nije dozvoljeno penjanje na hram, jer je rizično. Takođe, posle pandemije korone hram obilaze retki stranac, ali zato redovno dolaze Balinežani i Indijci.

U međuvremenu sam saznao i za hram Prambanan, južno od Jogjakarte ali bliže, na oko 20 kilometara od grada. Dan kasnije krenuo sam u njegov obilazak i to po divnom sunčanom jutru. Ni ovde posetilaca nije bilo, jedino je mir nakratko poremetila poseta visoke delegacije iz Indije u pratnji najmanje deset foto-reportera.

Ovaj fantastičan kompleks hindu hramova, na takođe 84 hektara, izgradio je u devetom veku rođeni brat graditelja Borobodura i takođe je bio zatrpan pepelom skoro hiljadu godina. Najvažniji i najviši hram je Šivin, levo je onaj koji pripada bogu Višnu, a desno Brama. Ispred njih su hramovi životinja, koje nose ove bogove: bik, ptica, labud. To je i razlika u odnosu na hramove hinduizam u Indiji, gde je vrhovni bog Brama.

Hramovi imaju po nekoliko unutrašnjih prostorija gde su nekada stajali odgovarajući kipovi, kojih sada nema. Pretpostavlja se da su završili u stranim muzejima.

U Jogjakarti, čak ni na velelepnom novom aerodromu nema menjačnica, u gradu nisam video nijednu. Javanci obično nose crnu takozvanu sukarno kapu, koje je ime dobila po omiljenom bivšem predsedniku, govorniku, revolucionaru koji je vodio veliku zemlju od 1945 do 1967. godine.

Sretan narod

Nasledio ga je general Suharto, ali ovde smatraju da je predugo bio na vlasti, pa je izgubio kontakt s narodom. Sadašnji predsednik Đoko Vidodo je takođe popularan. Vidodo mu nije prezime, nego lično ime koje je pridodao prvom imenu, jer nemaju prezimena. I moj vodič Hadi je dodao ime Vidodo, pa je u šali govorio da će biti sledeći predsednik, na izborima naredne godine. Međutim, već sada se znaju imena tri kandidata i svi smatraju da će bilo koji izabran biti jako dobar predsednik.

Saznajem i da zemlja stalno napreduje: plata učitelja je oko 350 dolara, a može da se ruča i za dolar ili dva. Sretnog li naroda! I stvarno, raspoloženi su, beskrajno ljubazni, vredni.

Bubnjevi najavljuju cunami

U Jogjakarti se nalazi i lepa velika kraljevska palata. Posetioce na pročelju, pri ulasku dočekuje lik dobrog hindu boga Baronga, koji bi izgledom mnoge uplašio. Na više mesta su izloženi muzički instrumenti, mnoštvo, bubnjeva, udaraljki, žičani instrumenti, koji se koriste u raznim svečanostima, ali postoje i posebni bubnjevi, u koje se lupa kada treba stanovnike obavestiti o erupciji vulkana ili opasnosti od cunamija.

U dvorskom kompleksu nalazi se i odeljenje s biljkama, pa odeljenje za konzervaciju, odeljenje batika, zatim svečano postavljena kraljevska trpeza, razne dvorane... Ispred palate nalazi se mnoštvo prodavnica svega i svačega i sve je neuporedivo jeftinije nego na Baliju.

Biser kulture i umetnosti

Na samo kilometar od kompleksa Prambanan nalazi se budistički hram.

Potiče iz osmog veka, i predstavlja biser kulture i umetnosti. Reč je o hramu Čandi Sevu. U središnjem delu je pristojno očuvan, a okolo je mnoštvo manjih stupa, u ruševinama, ali očišćen od rastinja. Nadaju se da će im Unesko pomoći u planiranoj potpunoj rekonstrukciji. Ovde je običaj da kada je nečega mnogo, oni kažu „hiljadu” toga i toga. Tako je ovo hram hiljadu hramova!

Bez kupanja u okeanu

Okean je od grada udaljen dvadesetak kilometara, ali stanovnici na obalu odlaze eventualno radi neke ceremonije ili zbog šetnje pored mora, jer obala nije pogodna za kupanje. Jogjakarta ima oko 400.000 stanovnika, cela provincija oko 3,5 miliona. Važi za veliki kulturni centar Indonezije, ima oko 100 fakulteta. Učenici nose vrlo lepe uniforme.

Kuća njihovog velikog preminulog slikara, koga su zvali indonežanski Pikaso, nezaobilazna je u poseti ovom miroljubivom prijatnom gradu.