Bonapartizam kuvara Prigožina

Prigožin je komandovao „Na levo krug, napred marš!” i „vagnerovci” su na 200 kilometara do Moskve okrenuli natrag i već su ponovo u svojim bazama i položajima na frontu. Srpska i Srbija su odahnule. A odahnuli su bogme i narodi 140 od 190 država u svetu, koje nisu uvele sankcije Rusiji, iščekujući slom globalnog neokolonijalizma SAD. Ispostavilo da je uz posredovanje Lukašenka postignut sporazum. Šta se i zašto u međuvremenu dogodilo?

Činjenično, Prigožinova paravojska, koja broji čak oko 25.000 vojnika proslavila se na najtežim zadacima Putinove specijalne operacije, u više navrata je izrazila nezadovoljstvo podrškom Moskve. Prigožin je direktno optuživao ministra Šojgua i načelnika generalštaba Gerasimova. Ništa neobično, ali obično ne tako glasno. Uvek je postojala tenzija između komandanata na frontu i pretpostavljenih koji sede u kabinetima, prate operacije na štabskim kartama i izdaju naređenja daleko od prve linije fronta gde se krvari, ubija i gine. „Mastiljare” ili „političari” sa prezrenjem ih nazivaju kolege koje zaudaraju barut.

U modernim ratovima su retki primeri da, kao u srednjem veku, car, sultan, kralj, knez na belom konju sa isukanim mačem jaše ispred svih i stiče veliku popularnost među borcima. Jedan od takvih bio je general Ratko Mladić i zato je mogao da se javno spori sa vrhovnim komandantom Karadžićem. Ali nikad nije iz ratnog stana VRS u Crnoj reci krenuo u pohod na Pale gde je stolovala civilna vlast, iako su oficirske plate stizale iz Beograda.

Prigožin i „vagnerovci” bili su, međutim, privatna vojska neuklopljena u sistem oružanih snaga RF, ali lojalni ruskoj državi, koja ih je ponekad angažovala i van granica u Siriji i Africi. Prekaljeni i dobro naoružani profesionalci pre bi se mogli uporediti sa francuskom Legijom stranaca, nego sa psima rata. Ali, nije poznato da su ovakve formacije samostalno kretale u pohod na prestonicu da ruše vlast, sem ako su izostale plate. Konkretan slučaj, već nazvan pobunom, državnim udarom i sl., najpre bi se mogao objasniti bonapartizmom. Još u antici se neretko događalo da komandanti rimskih legija nakon novih osvajanja ili gušenja pobuna na periferiji steknu takvu slavu i popularnost da su prilikom povratka predstavljali opasnost za vlast. Oduševljena masa ih je izvikivala za nove imperatore, a njihove legije u krvavom obračunu sa pretorijanskom gardom dovodile ih na tron. Napoleon Bonaparta se poslije velikih pobeda i povratka u Pariz proglasio za cara i postao sinonim za ovaj fenomen.

Iz opreza prema potencijalnom bonapartizmu, generalisimus Staljin je proslavljenog maršala Žukova, nakon što je u Berlinu podigao sovjetsku zastavu pobede u Drugom svetskom ratu, gurnuo u senu maršala Vasiljevskog. Tito je komandantu Prve proleterske, popularnom Koči Popoviću, tek godinama posle rata dodelio Orden narodnog heroja i to pod pritiskom veterana, a ovaj se shvatio pa se samoisključio iz državno-partijske konkurencije i posvetio diplomatiji. Već je uočena izvesna analogija sa primerima iz minulog građanskog rata u BiH. Dva niža oficira VRS, slučajno sa istim prezimenom Ostojić, podigla su pobunu u Banjaluci protiv vlasti na Palama koja je „uživala u privilegijama dok je vojska gladovala”, ali nakratko i bez uspeha i nikad nije utvrđeno ko je stajao iza toga. Na drugoj strani bosanskog fronta, predratni sitni krimos Juka Prazina, proslavio se prvih dana odbrane Sarajeva. „Crni biser” prestonice borio se na štakama i „građani” su mu pevali pesme, fotose nosali na šoferšajbnama, što je ovome neukom momku toliko udarilo u glavu da je od Alije tražio generalski čin i kabinet u zgradi Predsedništva. Skončao je u Belgiji u kanalu pored auto-puta.

Prigožin, naravno, nije ni Žukov, ni Koča, ni Ostojić, ni Juka, a ni Putin nije Staljin, Tito, Radovan, Alija, ali postoje neke asocijacije. „Vagnerovci” su se tokom celog rata isticali u odnosu na regularnu rusku vojsku, delom sastavljenu od rezervista, dobrovoljaca, veterana i kao najubojitiji obavljali su najteže zadatke i za to hvaljeni i odlikovani od strane načelnika, ministra, predsednika, ali baš da bi sačuvali svoju izuzetnost i nezavisnost odbijali da potpišu ugovor i uvrste se u jedinstven stroj. U Bahmutu su se posebno proslavili u zahtevnim uličnim borbama i to je Prigožinu očito udarilo u glavu, a u Moskvi možda to i nije bilo valorizovano na očekivanom nivou. Da li je to bio propust ili „propust” Šojgua i Gerasimova, koji je izazvao Prigožina, ili su ga baš njihova priznanja razmazila i raspalila njegove nerealne vojne, i civilne ambicije. A opet, „vagnere” nije bilo uputno favorizovati u odnosu na regularnu rusku vojsku RF, koja je nosilac specijalne operacije.

Šta se događalo u glavi bivšeg robijaša, ugostitelja, paravojnog preduzetnika kada se odvažio na pohod na prestonicu na čelu respektabilne privatne vojne sile? Da li je hteo da iznudi od Putina da smeni Šojgua i Gerasimova, a njega samog, kao uspešnijeg u ratovanju, postavi za načelnika generalštaba, ministra odbrane, svog savetnika za specijalnu operaciju, računajući da vrhovni komandant neće ući u krvavi unutrašnji obračun usred rata? Ili su Prigožinove ambicije bile daleko veće pa je, u koordinaciji sa zapadnim službama, ruskom opozicijom, nekim nezadovoljnim oficirima u vojnom vrhu i ukrajinskom vojskom, planirao državni udar ili čak građanski rat, na što ukazuje jedna ranija izjava da je „specijalna operacija propala i da je bila suvišna”.

Kako god da je bilo, Putinova brza i odlučna reakcija da se radi o „klasičnoj veleizdaji ruske države, nožem u leđa u trenutku kada je narod u ratu”, zaustavila je Prigožina nadomak Moskve, uz pravdanje da „Vagner” nije izdajnička nego patriotska vojska? A onda se uključio Putinov saveznik i Prigožinov stari znanac Lukašenko i u zadnji čas sklopio dil. Prigožin i najbliži saradnici otići će u Belorusiju, a ostali „vagnerovci” zbog minulih zasluga biće amnestirani i potpisati ugovor o integraciji u regularne vojne formacije RF.

Poražene zapadne službe konstruišu da je sve ovo samo blef Putina, Lukašenka i Prigožina. Pošto je živa sila ukrajinske vojske potrošena, uveliko se govori da će zadatak preuzeti Poljaci, tradicionalni rusofobi i anglofili, sa apetitom da povrate svoje istorijske teritorije u Ukrajini. Putin je već razmestio nuklearne glave na poljske granice Belorusije, ali Lukašenku nedostaje nešto tipa „Vagner” i Prigožin i saradnici će tamo započeti okupljanje i uvežbavanje. A takav sastav na bližoj lokaciji može da posluži i kao važna podrška za preuzimanje stare ruske prestonica Kijeva. Ali mogli su to da izvedu i bez maskarade...

Istina, čudno je da „vagneri” nisu verbalno dirali u autoritet Putina, a zauzeli su Rostov, oborili helikoptere i krenuli na Moskvu. Prigožin je sasvim iznebuha komandovao „nalevo krug”. Lukašenko je opet nekako neobično brzo i uspešno reagovao. Naivno je sve svesti na bonapartizam bivšeg kuvara, koji se dobro tukao sa bivšim komičarem. Tek građanski rat, sa asocijacijom na 1917, očas se pretvorio u hepiend baš kao na aktuelnostima TV Hepi sa našim ruskim navijačima i Putinovim fanovima. Podršku Putinu izrazili su mnogi državnici širom sveta, pa i, svaki na svoj način, i Vučić i Dodik, jer Srbima budućnost zavisi od ruske pobede.

Ako ova epizoda specijalne operacije u Ukrajini ne oslabi Putinovu Rusiju, možda će je čak i ojačati. Ipak, bolje bi bilo da je nije ni bilo.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista