Prve boračke spomenice braći stradaloj na KiM

Kraljevo – Spomenice palim borcima u odbrani otadžbine, koje su posthumno dodeljivane pre osam decenija, država Srbija uvela je ponovo, a prva priznanja uručena su za Bobana i Srđana Milića, stradalim u sukobu na KiM. Primila ih je juče u Kraljevu njihova majka Nada. Na prigodnoj svečanosti, po uručenju spomenica govorili su Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijala pitanja, Miloš Vučević, potpredsednik vlade i ministar  odbrane i Predrag Terzić gradonačelnik Kraljeva. Oni su, govoreći nadahnuto o junaštvu i žrtvi Milića, poručili  da država Srbija i na ovaj način želi da sačuva od zaborava, pokaže poštovanje i zahvalnost onima koji su se otadžbini odazvali i branili je, dajući i svoj život u sukobima od 1991. do 1999. godine. To, takođe, piše i na spomenicama – „Zahvalna otadžbina”.

Po prijemu spomenica Nada Milić, majka Bobana i Srđana, izrazila je zahvalnost što će se čuvati uspomena na žrtve njene porodice  svih drugih koju su se za Srbiju borili.

Ona u Kraljevu živi sama, živi sa slikama, odlikovanjima, trofejima, uniformama i drugim dragim predmetima i uspomenama preostalim od sinova i supruga. Jer, njenu porodicu je uništio rat, pokosila tuga... Za nešto više od jedne decenije četiri smrti, koje su dolazile u njen dom, kako nam kaže, „u proleće baš u vreme kad sve raste i buja”.

Inače, Milići su stara, časna i patriotska porodica sa Kosova i Metohije, a živeli u Kosovskoj Mitrovici pa u Prištini. Njen suprug Dragoljub je išao za poslom, radio u policiji, dok je Nada bila službenik u opštinskoj administraciji i prištinskoj ,,Elektrodistribuciji”. Imali su srećan brak, 3. aprila 1973. godine rodio im se sin Goran, a naredne godine su dobili blizance Srđana i Bobana. Svi su bili dobra deca, dobri đaci. Goran je završio Ekonomski fakultet u Nišu i zaposlio se na carini, a Srđan i Boban beogradsku vojnu gimnaziju. Blizanci, snažni i visoki, skoro dvometraši bili su i uzorni sportisti... Boban je završio  Vojnu akademiju – odsek kopnene vojske i stekao čin poručnika. Srđan je školovanje malo skratio, sa Akademije je otišao na jednogodišnju doobuku za artiljerca, bio je podoficir, a kasnije unapređivan sve do čina potporučnika. I, obojica su želeli, tražili čak urgencijama službu blizu rodnog kraja, na Kosovu i Metohiji. Tako su se tamo i vratili, Srđan je bio podoficir u 125. brigadi kopnene vojske u Kosovskoj Mitrovici, a Boban oficir u 52. bataljonu vojne policije u Prištini.

Nesreća je došla krajem devedesetih, kada albanski teroristi kreću u napade na srpske kuće, kada iz zaseda ubijaju, otimaju građane,  policajce, vojnike... Tako su i pod vojni džip, u mestu Tomislav kod Srbice postavili minu od koje je, tog nesrećnog dana 31. marta 1999. godine, poginulo tri vojnika, a Srđan je sa teškim povredama prebačen na VMA. Lekari su pokušali, ali nisu uspeli. Preminuo je 4. aprila te godine u 26. godini.

Posebno je za njim tugovao njegov brat Boban. Posle prve subote i izlaska na groblje, ipak  se, vratio svojoj jedinici. Sukob se razbuktao, još su jači napadi albanskih separatista, danonoćno traje bombardovanje NATO avijacije... I, samo deset dana posle Srđanove smrti, 14. aprila 1999. godine, u mestu Volujak kod Đakovice, dve rakete NATO snaga, navođene na toplotni izvor, pogodile su oklopno vozilo. Sve je pretvoreno u oganj i pepeo i tako gine i Boban Milić sa sedmoricom saboraca.

Polovinom juna te godine, nesrećna porodica Milić se seli u Kraljevo, ali Dragoljub ostaje na Kosovu, bori se na Košarama sa saborcima svojih sinova. Ne preza, ponekad i ne izbegava metak...

– Taman kada je našim herojima istekla godina, opet u proleće 13. maja 2000. godine u krevetu sam zatekla beživotno telo i trećeg našeg sina Gorana. Ništa na to nije ukazivalo, te noći je izlazio je u grad. Eto, prepuko mu je srce, od tuge za braćom – pričala nam je Nada,.

I, tu nije kraj nesreći ove porodice. Posle večernje šetnje, 8. aprila, 2021. godine iznenada je pozlilo i Dragoljubu. Preminuo je, a nije bolovao. Bio je zdrav, fizički aktivan kao dugogodišnji policajac i džudista, bila mu je 61. godina, ali je opet život prekinula prevelika tuga.

Nada obilazi grobove njenih sinova i supruga, koji su sahranjeni na kraljevačkom groblju. Jedna ulica u ovom gradu nosi ime njenih junaka blizanaca, a u severnom delu Kosovske Mitrovice podignuta je spomen- ploča svoj trojici njenih i Dragoljubovih sinova.