Прве борачке споменице браћи страдалој на КиМ

Краљево – Споменице палим борцима у одбрани отаџбине, које су постхумно додељиване пре осам деценија, држава Србија увела је поново, а прва признања уручена су за Бобана и Срђана Милића, страдалим у сукобу на КиМ. Примила их је јуче у Краљеву њихова мајка Нада. На пригодној свечаности, по уручењу споменица говорили су Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјала питања, Милош Вучевић, потпредседник владе и министар  одбране и Предраг Терзић градоначелник Краљева. Они су, говорећи надахнуто о јунаштву и жртви Милића, поручили  да држава Србија и на овај начин жели да сачува од заборава, покаже поштовање и захвалност онима који су се отаџбини одазвали и бранили је, дајући и свој живот у сукобима од 1991. до 1999. године. То, такође, пише и на споменицама – „Захвална отаџбина”.

По пријему споменица Нада Милић, мајка Бобана и Срђана, изразила је захвалност што ће се чувати успомена на жртве њене породице  свих других коју су се за Србију борили.

Она у Краљеву живи сама, живи са сликама, одликовањима, трофејима, униформама и другим драгим предметима и успоменама преосталим од синова и супруга. Јер, њену породицу је уништио рат, покосила туга... За нешто више од једне деценије четири смрти, које су долазиле у њен дом, како нам каже, „у пролеће баш у време кад све расте и буја”.

Иначе, Милићи су стара, часна и патриотска породица са Косова и Метохије, а живели у Косовској Митровици па у Приштини. Њен супруг Драгољуб је ишао за послом, радио у полицији, док је Нада била службеник у општинској администрацији и приштинској ,,Електродистрибуцији”. Имали су срећан брак, 3. априла 1973. године родио им се син Горан, а наредне године су добили близанце Срђана и Бобана. Сви су били добра деца, добри ђаци. Горан је завршио Економски факултет у Нишу и запослио се на царини, а Срђан и Бобан београдску војну гимназију. Близанци, снажни и високи, скоро двометраши били су и узорни спортисти... Бобан је завршио  Војну академију – одсек копнене војске и стекао чин поручника. Срђан је школовање мало скратио, са Академије је отишао на једногодишњу дообуку за артиљерца, био је подофицир, а касније унапређиван све до чина потпоручника. И, обојица су желели, тражили чак ургенцијама службу близу родног краја, на Косову и Метохији. Тако су се тамо и вратили, Срђан је био подофицир у 125. бригади копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан официр у 52. батаљону војне полиције у Приштини.

Несрећа је дошла крајем деведесетих, када албански терористи крећу у нападе на српске куће, када из заседа убијају, отимају грађане,  полицајце, војнике... Тако су и под војни џип, у месту Томислав код Србице поставили мину од које је, тог несрећног дана 31. марта 1999. године, погинуло три војника, а Срђан је са тешким повредама пребачен на ВМА. Лекари су покушали, али нису успели. Преминуо је 4. априла те године у 26. години.

Посебно је за њим туговао његов брат Бобан. После прве суботе и изласка на гробље, ипак  се, вратио својој јединици. Сукоб се разбуктао, још су јачи напади албанских сепаратиста, даноноћно траје бомбардовање НАТО авијације... И, само десет дана после Срђанове смрти, 14. априла 1999. године, у месту Волујак код Ђаковице, две ракете НАТО снага, навођене на топлотни извор, погодиле су оклопно возило. Све је претворено у огањ и пепео и тако гине и Бобан Милић са седморицом сабораца.

Половином јуна те године, несрећна породица Милић се сели у Краљево, али Драгољуб остаје на Косову, бори се на Кошарама са саборцима својих синова. Не преза, понекад и не избегава метак...

– Таман када је нашим херојима истекла година, опет у пролеће 13. маја 2000. године у кревету сам затекла беживотно тело и трећег нашег сина Горана. Ништа на то није указивало, те ноћи је излазио је у град. Ето, препуко му је срце, од туге за браћом – причала нам је Нада,.

И, ту није крај несрећи ове породице. После вечерње шетње, 8. априла, 2021. године изненада је позлило и Драгољубу. Преминуо је, а није боловао. Био је здрав, физички активан као дугогодишњи полицајац и џудиста, била му је 61. година, али је опет живот прекинула превелика туга.

Нада обилази гробове њених синова и супруга, који су сахрањени на краљевачком гробљу. Једна улица у овом граду носи име њених јунака близанаца, а у северном делу Косовске Митровице подигнута је спомен- плоча свој тројици њених и Драгољубових синова.