O-ruk revizija

Narodna banka Srbije upozorila je nedavno da je u njeno Odeljenje za bonitet stiglo svega 1.580 od mogućih 4.500 revizorskih finansijskih izveštaja pravnih lica, čijim se hartijama od vrednosti trguje na tržištu. Rok za dostavljanje konsolidovanih izveštaja je do 31. oktobra. Iz NBS, koja je ne samo kontrolna, već i instruktivna institucija, urgiraju da se „ubrzaju aktivnosti eksterne revizije”.

Da li ovoliko veliki broj privrednih subjekata, koji još nisu dostavili pregledane finansijske izveštaje, govori o njihovoj nemarnosti ili o nečem drugom – o prihvatanju eksterne revizije poslovnih knjiga kao formalne zakonske obaveze, bez suštinskog uvida u istinitost rezultata njihovih završnih računa, kako se do juče to zvalo?

Profesor dr Ljubiša Stanojević, sa Katedre za računovodstvo i reviziju Univerziteta Singidunum, kaže za naš list da se radi i o jednom i o drugom. Šteta je, napominje, što NBS nije saopštila protiv koliko je pravnih lica podnela prijavu za privredni prestup u prethodnim godinama zato što su se oglušila o tu zakonsku obavezu.

Striktna primena Zakona o računovodstvu i reviziji, pogotovo njegovih kaznenih odredbi, verovatno bi „zaboravne” podsetila da se moraju poštovati pravila igre.

Mnogo je, međutim, smatra dr Stanojević, značajnija činjenica da oko 3.000 pravnih lica do sada nije predalo usvojene finansijske izveštaje. Postavlja se pitanje da li je moguće da za dvadesetak dana četrdesetak naših revizorskih firmi uradi eksterne revizije ovih pravnih lica. To bi, grubo računato, bilo da svaka revizorska firma uradi po 100 revizija, ili pet dnevno.

Možda ovakvo skeptično očekivanje, kaže, treba ublažiti činjenicom da su neke revizije ranije započete, ali, prema saznanjima „sa terena”, tek u septembru se većina ovih pravnih lica javlja revizorskim kućama sa zahtevom za obavljanje revizije.

Upoređujući broj pravnih lica sa registrovanim revizijskim firmama, kao i sa skupom ovlašćenih revizora i danima provedenim na obavljanju tog posla na terenu, stiže se do začuđujućih rezultata – da na jednog revizora dolazi više od stotinu obavljenih revizija. Nameće se pitanje: kolika je upotrebna vrednost urađenih revizija?

Prema dr Stanojeviću, „vrlo, vrlo problematična”. Njegov letimičan uvid u neke revizije ukazuje mu da je većina datih mišljenja sa ogradama ili pozitivna, dok je broj negativnih gotovo zanemarljiv. Da li se, pita, iko seća da je revizija na našim prostorima otkrila i signalizirala krivična dela u poslovanju menadžmenta? Njemu nije poznato.

Od urađenih i predatih revizija, na osnovu uzorka koji, doduše, upozorava dr Stanojević, nije reprezentativan, utvrđeno je da 90 odsto obavljenih revizija ne daje stvarnu sliku poslovanja kompanija, a da su data mišljenja o njihovoj valjanosti – neupotrebljiva. Ovakva analiza bi možda mogla da se koriguje boljim uzorkom, ali ne mnogo više.

– Nedostatak vremena za izradu kvalitetnih eksternih revizija pojedine revizorske firme kompenziraju tako što daju klijentu da sam odradi najveći broj tabela i izveštaja, koji potom služe da se uradi „eksterna revizija”. Takođe treba napomenuti nepostojanje metodoloških rešenja kod većine revizorskih firmi, te se posao svodi na preslikana rešenja mahom stranih kuća – kaže naš sagovornik i dodaje da je sve uočljivija koncentracija pravnih lica – obveznika revizije kod pojedinih revizorskih firmi. Zato i ne čudi činjenica da neke revizorske firme imaju više stotina klijenata, a na jednog zaposlenog pada više desetina, pa i stotinak firmi. Prema mišljenju dr Stanojevića, prošlo je vreme bavljenja revizijom na bazi uzorka i na o-ruk sistem. I to u vreme moćnih kompjuterskih sistema i totalne revizije, koja se obavlja svaki dan.

Postavlja se pitanje da li može neko da veruje revizijskim izveštajima urađenim u ovakvim okolnostima, posebno ako se radi o podizanju kreditnih linija ili učestvovanju na berzi kapitala. Za strane investitore tu nema dileme, smatra dr Stanojević. Oni sve naše izveštaje, procene kapitala i tome sličnog daju na superveštačenja. Možda bi zato i NBS mogla da uradi analizu urađenih revizija na nezavisan način. Da je poveri strancima. Da vidimo koliko odudaraju od svetskih standarda. Možda bi to bilo dovoljno za početak?

Generalno rečeno, kaže Stanojević, dok na našim prostorima ne preovlada mišljenje, ne samo kod akcionara i vlasnika preduzeća, da eksterna revizija nije puka forma, već nasušna potreba našeg društva, neće biti većih tržišnih pomaka, a ni poverenja u iskazane poslovne rezultate.