Piše s tegobom u duši

Početak ovog neobičnog i kišovitog leta književnik Vlada Arsić (59) dočekao je na planini Povlen. Na svom placu na Debelom brdu, između Valjeva i Bajine Bašte, na 900 metara nadmorske visine s pogledom na pola Srbije. Otud se vidi Cer, Fruška gora, Avala, Kosmaj, Bukulja, Venčac, Suvobor...

– To je selo koje ima dve kuće, a s mog placa ne vidim nijednu. Dešava se da ne vidim ljude po četiri–pet dana, ali mi dolaze lisice, srne, zečevi, ptice i razgovaram s njima. Žena mi dolazi vikendom. Sedim, pišem, čitam, vozim bicikl do obližnjeg jezera. Ne uključujem televizor, ne gledam vesti. Ništa ne propuštam, a u toku sam sa svim što se događa! To govori da istu mantru ponavljamo već godinama – kaže na početku razgovora Arsić.

Hroničar vremena, kako nam sugeriše da ga predstavimo čitaocima, nekadašnji novinar, i istraživač u poslednjih 14 godina objavio je sedam romana i dve zbirke priča i zanimljivosti u vezi sa Srbijom. Među njima su i triler „Osinje gnezdo”, u kom se bavi mitom o spaljivanju moštiju Svetog Save na beogradskom Vračaru, zatim roman neobičnog naslova „14.14”, o eksploziji koja se dogodila šestog juna 1941. u Smederevskoj tvrđavi i odnela strahovito mnogo života koji nikada nisu prebrojani. Napisao je i roman o valjevskoj bolnici i epidemiji pegavca 1915. „Kad zvona zaneme”, pa „Brodolom”, „Noć arhangela”, „Izgubljene u magli”...

Godina raka

Nažalost, na pitanje da li osamu na planini koristi da bi u tišini pisao neki novi bestseler dobijamo negativan odgovor.

– Iako se teme gomilaju, poslednji roman koji sam napisao izašao je 2021. U ovom času hodam po crnim, a ne po belim poljima, ali vodim dnevnik svega što mi se dešava od početka godine. Mislim da će sledeća knjiga imati naslov „Godina raka”. U njoj ću opisati svoju borbu s tom pošasti, način na koji je doživljavam, sve euforije, nade, beznađe... sve što ide u talasima – otkriva Arsić.

Njegov duh je jak i očigledno nema predaje: na razgovor za „Magazin” stigao je samo dan pre ulaska u bolnicu na novu turu terapije, u majici s natpisom „Amber alert”. To je naziv sistema ranog uzbunjivanja u slučaju nestanka dece, koji bi od novembra trebalo da se primenjuje i u Srbiji, za koji se godinama zalaže Igor Jurić, predsednik Centra za nestalu i zlostavljanu decu. Arsić je dugogodišnji saradnik fondacije „Tijana Jurić”, ali i Jurićev prijatelj. Značajan deo svog književnog rada i istraživanja posvetio je upravo temi nestale dece. Otuda i sledi pitanje kako je i kada iz novinarskog tabora prešao među pisce?

– Po osnovnom zanimanju sam novinar, a poslednjih deset godina sam hroničar vremena. Trudim se da jednu okoštalu, fosilizovanu istoriju približim mladim naraštajima na jedan zanimljiv i maštovit način. Počeo sam kao novinar, ali sam imao jednu stvarno dugu pauzu. Od kraja devedesetih do 2004. nisam napisao ni novogodišnju čestitku! U devedesetim je došlo do sunovrata mnogih vrednosti – kaže Arsić.

Podseća nas na vreme kada su se mnogi okrenuli preživljavanju i borbi za egzistenciju. U svakoj kući smo imali mini-market, na svakom ćošku pržionicu kafe, proizvodnju sokova... I sam se bavio kafom do trenutka kada je shvatio da ga to ne ispunjava, uprkos značajnom prihodu koji je posao donosio. Nekako u to vreme pročitao je knjigu Zorana Nikolića „Beograd ispod Beograda” i rekao sebi da i sam želi da to radi. Da piše!

Odlučio je preko noći da zatvori sve i da pokuša da se vrati u novinarstvo s napunjenih 40 godina. Uredniku lista „Bre” odneo je tekst o poslednjim danima valjevske Gračanice, potom su se ređale redakcije u kojima je sarađivao: „Sat plus”, „Ilustrovana Politika”, „Zabavnik”, „Pres”, „Nacionalna revija Srbije”... Pokreće televizijsku emisiju koja se i danas emituje „Od zlata jabuka”, kao i časopis „Horizont”, koji se bavio turizmom i koji je brzo osvojio najviše priznanje – „Turistički cvet”.

– Prve tri knjige su na neki način proistekle iz novinarstva. U njima sam se bavio socijalno odgovornim temama, odnosno pošastima koje prete deci i mladima. Romani „Izgubljene u magli” „Armagedon” i „Lopatanje đavola” za temu imaju trgovinu ljudima, prostituciju, narkomaniju, internet predatore, pedofiliju. Pokušao da napišem knjige koje će biti bazirane na istinitim događajima, ali da se ne čitaju kao dokumentarni materijal, nego kao beletristika. Uspevao sam u tome, ali s velikom tegobom u duši – priznaje danas naš sagovornik.

Opisuje kako je teško prikupljati građu za takav roman. Pominje kako je upoznao oca koji je izgubio osmogodišnju ćerku. Ona je izvedena u pidžamici iz kuće, a pronađena je zadavljena i silovana.

– To su knjige koje ostavljaju gorak ukus. Shvatio sam da više ne želim da pišem na taj način, da zapravo više nemam ni živaca, ni stomak za sva ta svedočenja – priznaje Arsić.

Tako se okrenuo onome što ga je zaista zanimalo, a to je bila nacionalna istorija, ali romansirana.

– Naravno, sigurno će biti onih koji će mi zameriti da istoriju kao naučnu disciplinu opisujem na ovaj način, ali mislim da datumi, imena i istorijski događaji kod ljudi ne pobuđuju nikakav poseban emotivni doživljaj. Istorija ne mora da bude ni suvoparna ni dosadna. Epidemija pegavog tifusa 1915. koja je odnela između 130.000 i 250.000 života u Srbiji je za nekoga samo podatak, ali kada se čita knjiga „Kad zvona zaneme”, čija radnja počinje pre nego što se to zlo pojavilo, i kada se čitalac srodi s doktorom, glavnim likom čuvene valjevske bolnice u Prvom svetskom ratu, a priča počinje u ćeliji Ozne 1946. godine, istorija postaje zanimljivija – veruje Arsić.

Istoriju je, kaže, zavoleo čitajući dela Dušana Baranina:

– To je bio autor kojeg zvanični istoričari i kritičari nisu baš previše prihvatali, ali je Barnin opisujući ljubavni život kneza Miloša, mene kao tinejdžera zainteresovao. Naučio sam i kada je bio Drugi srpski ustanak i kada je donet hatišerif i kada je došlo do smene Miloša Obrenovića i šta se dešavalo na njegovom dvoru u Kragujevcu. Kada sam kasnije na fakultetu učio istorijske lekcije, shvatio sam da ja o tom dobu dosta toga znam, a da nisam knjigu ni otvorio.

Arsićeva posebna specijalnost je preplitanje sadašnjeg vremena s nekim događajem iz prošlosti, odnosno u svojim romanima paralelno vodi radnju u savremenom dobu i prošlim epohama. Omiljena knjiga mu je, ne krije, „Kada zvona zaneme”, o stradanju našeg naroda u epidemiji tifusa.

– Mislio sam da je to knjiga koju niko neće čitati.

To je teška tema, neko umoran od posla možda želi da se opusti uz knjigu, a ne da čita o stradanju, ali, ta knjiga je 2017. bila u vrhu najčitanijih knjiga svih biblioteka u Srbiji – podseća naš sagovornik.

U romanu „14.14” Arsić se upustio na jedan „klizav” teren: opisuje okolnosti u kojima se dogodila tragedija u Smederevskoj tvrđavi 1941. godine, čije žrtve nikada nisu tačno pobrojane. Nije utvrđen ni nepobitni uzrok koji je doveo do eksplozije municije zaplenjene od jugoslovenske vojske posle kapitulacije, a koju su Nemci skladištili među bedemima tvrđave.

– Za Smederevo ne smem da kažem da znam šta se dogodilo. Jednostavno nema istorijske verifikacije, pravih dokaza o tom događaju. U knjizi sam se i ogradio da nisam dao konačnu istorijsku istinu, već tek jednu od mogućih verzija. Možda arhive u Moskvi jednog dana pokažu da iza eksplozije u Smederevu stoji Mustafa Golubović, a možda je ipak bilo veoma vruće vreme i mnogo nemara i s naše i nemačke strane – priznaje Arsić.

Naš sagovornik priznaje da se u svojim romanima nerado upušta u događaje iz savremene istorije, recimo u poslednjih tridesetak godina. Zvali su ga, kao jednog od trojice kandidata, da uradi scenario za seriju „Porodica” o danima kada je hapšen Slobodan Milošević, ali je on to odbio.

– Nije prošlo još dovoljno vremena, ima i mnogo živih svedoka. Ne bojim se suda savremenika, već svojih promišljanja i verovanja da sam možda otkrio istinu, a da sam u zabludi. Neke činjenice o ljudima kriju arhive koje su zaključane.

O Mustafi Goluboviću sam pročitao sve što je moglo da se nađe u poslednjih sto godina. Računao sam da se ništa novo više o njemu ne može pojaviti, a o ne tako davnim događajima imate na stotine svedoka. Tako sada imate sto Arkanovih kumova i sto bliskih prijatelja Zorana Đinđića, a shvatate da to jednostavno ne može biti istina – ukazuje Arsić.

Ljubav prema valjevskom kraju

Ipak, svaki čitalac njegovih knjiga uočiće neku posebnu vezanost, ljubav prema valjevskom kraju: pominje Lelić, manastir Ćelije, duhovnika Avu Justina Popovića... On šparta Srbijom, pominje mnoge gradove, krajeve, manastire. Da li ih je sve posetio?

– Svaki toponim koji se pominje u mojim knjigama je nešto što sam video svojim očima. Obišao sam ih sve, do poslednjeg. Bosilegrad je jedini grad u Srbiji u kome fizički nisam bio.

Priznaje da ne mari mnogo za svetske gradove, iako mu je ćerka živela godinama u Londonu, a sad u Njujorku. Beč, Trst i Istanbul su jedini gradovi koje je posetio, a i to zato što su u njima naši ljudi živeli i ostavili trag.

Pitamo i da li se isplati pisati knjige?

– Ne, nisam se obogatio, ako me to pitate, ali ako imate svoju armiju čitalaca, od pisanja knjiga može da se živi. Lepo je biti književnik svuda u svetu, pa i u Srbiji, pod uslovom da ne sanjate o velikom bogatstvu i ako ne gubite vreme na trice i kučine – iskren je Arsić.

Dve ćerke, tri žene

– Rođen sam u Beogradu, ali moji su iz Valjeva. I supruga mi je Valjevka. Imam dve ćerke i tri supruge: dve ćerke iz dva braka, a sada sam sa trećom ženom s kojom nemam decu – otkriva naš sagovornik. Da ilustruje kako se slažu, pokazuje zajedničku fotografiju, a na pitanje kako je to uspeo da postigne, iskreno odgovara da ne zna.

Persida i Anka

Među temama koje se gomilaju, pisac ipak jednu izdvaja:

– Želim da napišem roman o dve najmoćnije žene u 19. veku u Srbiji, pri čemu jedna dolazi iz dinastije Obrenovića, a druga iz porodice Karađorđevića. Jedna je vezana za Šabac, a druga za Valjevo, dva grada koja se međusobno ne vole. Jedna je Anka Konstantinović, a druga je žena kneza Aleksandra Karađorđevića Persida. Šesnaest godina vladavine kneza Aleksandra je zapravo bilo 16 godina vladavine Perside Karađorđević, koja potiče iz čuvene porodice Nenadović, najmoćnije familije Srbije pre Prvog srpskog ustanka. Anka Konstantinović Obrenović je rođaka kneza Mihaila, koji je došao do surove ideje da venča svoju ćerku sa svojim bratom.

 San o bašti

– Ove godine sam zakasnio, ali strasno želim da napravim svoju baštu. Da gledam kako biljke niču, da budem ponosan što sam svojim rukama zasadio seme koje je proklijalo i živi zahvaljujući mojoj pomoći. Sadiću paradajz, papriku...