Šta se (ne) uči u udžbenicima naše savremene istorije

Naš uvaženi komentator Čedomir Antić u tekstu objavljenom u „Pogledima”, „Politika” 22. juna pod naslovom „Istorija u školskim programima”, nastoji da opravda pisce programa savremene istorije zbog oštrih kritika koje im se upućuju i koje Antić nabraja, a ja bi im još dodao: ignorisanje ili površno interpretiranje nekih ključnih momenata iz našeg posleratnog razvoja, neobjektivnost i nesistematičnost u interpretaciji i slično. Antić tvrdi da ih pišu školovani istoričari, stručnjaci, detaljno obrazlažući proces i propise, kako se dolazi do udžbenika, uz to konstatujući da nema opasnosti da će nam strani izdavači nametati sadržaj. Moguće je da je predviđena procedura dobra, ali je pitanje da li se poštuje i kakav je finalni produkt, tekst na školskoj klupi, iz kojeg će deca učiti.

Evo po mišljenju kakav je taj produkt. Pažljivo sam čitao udžbenik istorije za treći i četvrti razred gimnazije čiji je izdavač Zavod za udžbenike i zapanjio se načinom interpretacije i izostavljanjem nekih ključnih obeležja našeg posleratnog razvoja. Imam i malo iskustva u radu u prosveti ali bih teško uspeo da nekonzistentno gradivo sažmem u neke logične celine i organizujem školski čas.

Jedan od ključnih stubova našeg razvoja bio je sistem socijalističkog samoupravljanja kojem se posvećuje tek nekoliko rečenica, kad je uvedeno i kojim aktima je inaugurisano. Ni reči o sadržaju i dostignućima tog sistema na materijalnom i duhovnom planu, da je bio pravedniji, humaniji od drugih, da je bio oblik neposredne demokratije i podsticajan za stvaralaštvo, pa smo se zahvaljujući tom sistemu brzo izvukli iz posleratnog siromaštva i postali srednje razvijena zemlja Evrope sa rastom proizvodnje i standarda iznad 10 procenata. Pa zašto se samoupravljanje potcenjuje i ignoriše iako je to naš autentičan projekat, a ne neka komunistička ujdurma, jer ga ni jedna zemlja istočne Evrope nije imala. Zašto, ako se u svetu danas traga za nekim oblicima participativnog upravljanja i izvlačenja čoveka ispod jarma eksploatacije? Da li je to zbog toga što su, kako gospodin Antić kaže, naši programi „temeljno deideologizovani”. Možda, ali smo uveli novu ideologiju neoliberalizma.

Zašto se Pokret nesvrstanih kao naš projekat prihvaćen u svetu podrobno ne objasni, baš danas kada se traga za drugačijim svetskim poretkom.

O pokretu mladih za organizovanje radnih akcija, njihovom zanosu i stvaralačkom entuzijazmu, jednostranom u svetu, koji je trajao sve do 90- tih godina, mlađe generacije moraju više da znaju.

Period pod sankcijama, desetogodišnjim ratom bez objave rata i na kraju bombardovanjem 1999. i razaranjem cele Srbije, nije adekvatno obrađen pa se ne može zaključiti koji su stvarni uzroci, ciljevi i posledice takvog zločinačkog poduhvata. Možda se želi sugerisati zaključak ovim citatom iz udžbenika „Srpska politička scena (misli se na period do 1990.) bila je obeležena represijom režima, odsustvom pune demokratije i političke tolerancije, progonom političkih protivnika i masovnim pljačkanjem građana od strane vladajuće elite, pa su najveće demonstracije organizovane 1991.”.

Neko bi mogao zaključiti, pa ako je to tačno možda su u pravu ovi što su nam toliko zla naneli.  Eto takav udžbenik daju mladima u ruke učenjaci o kojima Antić govori. Čudno je da udžbenik potpisuje kao recenzent i jedan ugledni profesor, član rukovodstva SPS-a.

Živomir Žika Tešić
politikolog u penziji